In memoriam - Bodin Vuksan
Nedavno je preminuo Bodin Vuksan, profesor na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.Povodom njegovog gubitka, mnogi mladi u ovom gradu, sigurno bi izgovorili “profesoru s poštovanjem” i svakako, “prijatelju s ljubavlju”.
Šta je Bodina Vuksana činilo tako specifičnim od vremena osamdesetih kada je došao na katedru za istoriju umetnosti? Kao sledbenik profesorke Radmile Mihajlović, unutar malog broja njenih pravih đaka, raspolagao je velikim znanjem, širinom pristupa i specificnom metodologijom nastave. Moglo bi se slobodno reći da je u, okviru svog predmeta, bio bolji od profesora mnogih čuvenih univerziteta, posebno, u novije vreme, sa reorganizovanim sistemom školovanja, kada se transformiše i primarna naučnost. Njegova druga osobina, uprkos vremenu, pokazuje da je uspeo da očuva neke forme tolerancije i prijateljskog ponašanja, između odgovornosti i otvorene komunikacije, koja je u visokom stepenu davala ljudsku i društvenu životnost u njegovim neposrednim relacijama sa studentima i drugim mladim i zainteresovanim sagovornicima iz različitih oblasti studija i rada.
Šta je etodološki njegov predmet studiranja činilo permanentom radionicom, na časovima i izvan njih? Mnogi bi rekli da je bio čudan i neprikladan, ali u osnovi, sve je imalo smisla življenja nadahnute, kreativne, uzvišene, paranoične i rastrzane atmosfere “bolesti na smrt”, kada se zna da u borbi nadahnuća i nemoći, i ma koliko god pomerali granice, one su se stvarale samim sistemom društva, politike, ekonomije i nove hijerarhije.
Bodin Vuksan je živeo svoju drugost u filozofskom i stvarnom biću do kraja. Branio je svoju slobodu naspram hipokrizije, kao prostor želje da se izdvoji, izdigne, udalji, sjednini u krakotrajnim trenucima sna. Ne, nije bio nadmen, bio je dobar, nasmejan, raspoložen za priču i kontakt. Može se porediti sa romantičarskim intelektualcem koji izgara za svojim idealima ili sa srednjovekovnim alhemičarima u traženju najviših oblika spoznaje.
Svojevsrsni simulakrum, i jeste i nije. Upoznala sam ga u drugoj polovini sedamdesetih kada sam posećivala seminare profesora Mijuškovića i gde sam srela Ružu, Bodina i Timotija. Bodin i Timotije neko vreme su sarađivali sa Galerijom SKC.
Ta memorija na njih je nezaboravna, kao i na našu profesorku Radmilu. Odlazak Bodina Vuksana je pravi gubitak. Još jedan gubitak one posebne finoće ovog grada, koji pradoksalno, uvek spremno žrtvuje svoje nepovratne vrednosti.
Biljana Tomić
*Foto: Bodin Vuksan, Centar za muzeologiju i heritologiju