Mi smo (se) navikli
Instalacija “Mi smo (se) navikli” umetnice Noe Treister, koja će biti predstavljena od 19. maja u Galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu, tematizuje ideološku podeljenost po pitanju vode, a sastavljena je od kupatila kao objekta i fotografija nastalih od 2005. do 2007. godine uglavnom na području Istočne Srbije, koje predstavljaju oskudnost života usled nedostatka tekuće vode.
Instalacija “Mi smo (se) navikli” umetnice Noe Treister, koja će biti predstavljena od 19. maja u Galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu, tematizuje ideološku podeljenost po pitanju vode, a sastavljena je od kupatila kao objekta i fotografija nastalih od 2005. do 2007. godine uglavnom na području Istočne Srbije, koje predstavljaju oskudnost života usled nedostatka tekuće vode.
Rad Noe Treister bavi se načinom na koji se nemar prema vodi, bilo da su ga nametnuli društvo i država, bilo da je samonametnut kao rezultat nedostatka inicijative, pretvara u ideologiju navike, odnosno u situaciju koja se ne može promeniti.
Prema navodima umetnice, iako je regija Homoljskih planina bogata vodom, ljudi u mnogim selima nemaju tekuću vodu u svojim domovima. To stanje je delimično posledica opšte nerazvijenosti infrastrukture a delimično nedostatka inicijative samih stanovnika.
U selu Debeli Lug, u kojem je živela, tekuću vodu je obezbeđivao grad (Majdanpek) svakog drugog dana, u trajanju od nekoliko jutarnjih sati. U vreme dolaska tekuće vode, neko je (uglavnom žena) morao da ostane kod kuće i napuni kanistere. Žena stoga ne može da ode na posao, pa ne može da bude ni nezavisna, što otežava ekonomsku situaciju celokupne porodice.
Navodeći da je nemar veoma podmukao vid nasilja - zato što je nevidljiv i zato što veoma uspešno uvlači žrtvu, Noe Treister je navela povodom izložbe i da takav nemar, često osnažen spoljašnjim okolnostima, veoma brzo postaje samonemar (Mi smo (se) navikli), koji onda u ideološkom smislu sebe izgrađuje u “To smo mi”.
Život bez vode u 21. veku predstavlja zlostavljanje tela, izaziva zaraze i naglo starenje. U mentalnom smislu, zavisnost od nečije milosti u najosnovnijim potrebama i zahtevi da se ispuni sopstvena uloga vrlo brzo se pretvaraju u nedostatak inicijative i nedostatak brige za sebe same, navela je Noe Treister, koja je rođena u Tel Avivu, a već godinama živi i radi u Srbiji.
Ukazujući da se ideologija veoma često stvara ponavljanjem, a u vizuelnom smislu, ukrašavanjem, posebno u tradicionalnim seoskim društvima, ona je ukazala i da tradicionalne rukotvorine imaju veliku ulogu u učvršćivanju takvih ideologija i nemara te vrste.
“Pomoću ideologije ‘Mi smo (se) navikli’ i načina na koji se ona pretvara u lepotu, održava se jaz između vode u mitološkom značenju, hranljive i plodonosne, kao izvora života, rasta i isceljenja, s jedne strane, i nedostatka tekuće vode, higijene i tehnologije, s druge strane. Održavajući taj jaz, ljudi doprinose nasilju nad samim sobom. To je cena koju plaćaju za učestvovanje u zajednici”, dodala je umetnica, navodeći da njen rad koristi fragmente fotografija da bi pokazao kako dokumentovana stvarnost postaje ukras, to jest kako se ustanovljava u ideologiji i time produbljuje tu podelu, remeteći udobnu ravnotežu zarad stvaranja mnogo dinamičnije strukture.
Izložba će biti otvorena do 7. juna.
Sajt Kolarčeve zadužbine je www.kolarac.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org
(SEEcult.org)
