Mirjana Boba Stojadinović - Gubljenje oslonca
Umetnica Mirjana Boba Stojadinović predstavila je na izložbi Lutalaštvo u Galeriji Kolarčeve zadužbine ambijentalni kolaž fotografija i zvukova koje je zabeležila na putovanjima po evropskim gradovima u periodu od 2003. do 2019. godine, a koji su praćeni kratkim narativima, pričama nastalim 2020. godine. Izložba odiše ušuškanom i meditativnom atmosferom, pružajući posetiocu poziv da krene na put po unutrašnjem svetu autorke, a da na tom putu preispita i svoja iskustva, stavove i uverenja. Te posve lične i intimne uvide, fragmente Bobinog sveta, možemo da vidimo i kao delove univerzalne istine koju svako od nas pokušava da sastavi, dodajući joj nijanse ličnih istina, smatra istoričarka umetnosti Senka Ristivojević, koja je razgovarala sa Mirjanom Bobom Stojadinović povodom Lutalaštva.
Šetnja ulicama je ono što povezuje čitanje mape i doživljaj sopstvenog života, vezu između ličnog mikrokosmosa i javnog mikrokosmosa, ono što daje smisao čitavom kolopletu oko nas.¹
S. R: Čini mi se da je izložba u Kolarcu ambijent za nijansu pročišćeniji, meditativniji, ličniji od prethodnih tvojih radova. Iako su i fotografije i narativi otvoreni kao "mamci" ili provokacije za lične doživljaje publike, to su ipak veoma intimna pripovedanja i otkrivaju tebe kao veštog posmatrača i istraživača. Prethodnu epizodu Lutalaštva si prikazala prošle godine u okviru izložbe Vreme 244'33'' u KCB-u. Kako se Lutalaštvo u Kolarcu nadovezuje na taj, ali i na prethodne radove? Gde je ta nit?
M. B. S: U skorije vreme tu nit prepoznajem u onome što nazivam mestopriča (kao jedna spojena reč). Ja se vezujem za uzajamnu dinamiku mesta i priča, za slojevitost narativnosti prostornih okvira, ali isto tako i društvenih, umetničkih, zvučnih, međuljudskih... Mene privlači odnos stabilnog i neukorenjenog (onog koji je u konstantnom ili nepredvidivom kretanju), što potom otvara čitavu mrežu odnosa koji proističu iz mog neposrednog doživljaja sveta. U ovim poslednjim radovima iskristalisala se tema putovanja, pre toga su bila istraživanja priča vezanih za specifične lokalitete (seča platana na Bulevaru, biblioteka MSUB tokom rekonstrukcije, kretanje tramvaja kroz grad, tome je prethodilo istraživanje galerijskog prostora i zadiranje iza zidova).
Sa druge strane, ono što je meni takođe veoma bitno jeste da utažim svoju radoznalost za rad drugih umetnika, pa se onda posvećujem veoma širkom spektru angažovanja (od kojih se i izdržavam), kao što su javni razgovori, rad sa publikom, produkcija i organizacija umetničkih događaja, produkcija časopisa, razne okupacije koje se potom u širokom krugu slivaju u moje iskustvo, koje se onda preliva u posezanje za sopstvenim jezikom u mom autorskom radu. Dugo vremena me plašila ta širina, ta neobuhvatnost konkretnih tema u mom umetničkom profilisanju, koje se očekuje od savremenih umetnika.
Možda najprodornije teme koje imaju najveću prođu u međunarodnom kontekstu i koje se na izvestan način očekuju od umetnika sa Balkana da bi se rad shvatio ozbiljno jesu političke teme, kada rad ima politički jezik ili političke konotacije. Sama sam se sa time suočila dok sam pohađala studije u Roterdamu i intuitivno preklopila sopstveno iskustvo pre svega bombardovanja i jednog sveta rasterećenog te vrste trzavica: naziv robne kuća HEMA na Trgu berze u gradu koji je jedna od najvećih luka na svetu postao je šibolet NEMA. Po završetku studija odlučila sam da se vratim u Beograd; mesec dana kasnije svetska berza je pukla i ta kriza se do danas samo produbljuje.
Iako promišljanje političkih tema ima zaista izvanredne domete u ukupnom pogledu na umetničku produkciju, za mene je deklarativni, frontalni pristup u umetnosti bio opterećenje. Tokom rada na seriji radova Procep u celini. HEMA/HEMA suočila sam se sa emotivnim neprepoznavanjem okoline moje potrebe da se oslobodim društvene traume, kao i osuđenosti na određenu (samo)stigmatizaciju.² Možda je to bio i razlog da se nakon perioda u Roterdamu posvetim radu na onome što sam prepoznala kao moj osnovni posao vizuelne umetnice: da gledam svet oko sebe, da vidim ono što je očigledno a promiče nam, ono što je lično i ranjivo, a svet čini sadržajnijim i smislenijim, i pokušam taj pogled da učinim dostupnim i drugima.
S. R: Taj svet koji ti posmatraš i u kojem pronalaziš poglede i uvide, da tako kažem, uglavnom je urbani svet. Ne ideš u prirodu, zapuštene egzotične predele, već su tvoja lutalaštva vezana za gradove, uglavnom se gubiš i tražiš po gradskim ulicama, trgovima, zgradama. I sama govoriš o tome kako je savremenom čoveku omogućeno da u kratkom vremenskom periodu prelazi velike razdaljine, doduše u ovom trenutku postoje manje poteškoće, pa ne možemo u potpunosti da koristimo te blagodeti. Ono što je meni interesantno jeste kako ta dostignuća menjaju naša očekivanja i doživljaje putovanja. Kako taj globalni turizam, mobilnost, migracije, što je Grojs rekao u eseju "Svet na putovanju", iz temelja menjaju naš odnos prema gradu i naše gradove? On kaže da živimo u svetskom gradu u kojem su pojmovi stanovati i putovati postali jedno, a razlika između stanovnika i posetioca nije vidljiva. Po njemu je turizam uništio stare utopije grada koji se izolovan od prostora kreće kroz vreme, ka budućnosti. On se u tom eseju osvrće na "romatnični turizam" 19. veka koji grad vidi kao zbir znamenitosti i traga za kulturalnim razlikama i lokalnim identitetima, okrenut izvorima, a ne budućnosti. U međuvremenu smo valjda otkrili svet, sve te velike znamenitosti, sva ta veličanstvena i mesta za večnost, što nam donosi nov odnos prema gradu kao mesta utopije i topografije, baš zato što su tako "lako osvojivi". Koji su sve gradovi na tvojim fotografijama? Koliko oni liče jedni na druge?
M. B. S: Fotografije koje sam prikupila sa putovanja su iz mahom uobičajenih mesta kao što su veliki gradovi po evropskom kontinentu: mesta na kojima sam bila su omeđena najjužnije Maltom, najsevernije Helsinkijem, najzapadnije Glazgovom, najistočnije Istanbulom. To nisu ni nedostupne, ni egzotične lokacije, ali mene to ni ne pokreće. Ono što me uzbuđuje jeste šta sam ja zapravo tu videla – ako ja nešto upijam po prvi put, nije presudno koliko se ljudi sa time susrelo pre mene.
Kako razumem, Grojs opisuje sećanje sveta, kada su avanturisti nailazili na autentične ambijente, koje su „otkrivali” i osvajali. Iako je svako putovanje neminovno osvajački poduhvat, koliko god on benigni bio, mene interesuje s jedne strane introspektivni pogled na taj proces osvajanja, a sa druge sam proces putovanja, premošćavanje razdaljina. Autentičnost doživljaja je u meni, ja nju ne nalazim u poređenju sa doživljajima drugih ljudi. Putovanje nije takmičenje, ono je najviše unutrašnji proces.
Mogu to i ovako da kažem: kada putujem mene ne interesuju mesta, gradovi ili pejzaži koji se menjaju, i ja ne beležim te promene. Ja beležim ono što je nepromenljivo, a to je mikro-doživljaj ljudskog prisustva prelomljenog kroz određeni prostorni okvir. Ono što je najefemernije trajno je efemerno, ono nikada ne postaje ukorenjeno. Na sebi svojstven način i naknadno ja osvajam pravo da budem tu, da zabeležim prolazno prisustvo i uspostavim prolazni kontakt sa efemernošću drugih ljudi. Senka pod određenim uglom, crvkut ptica među stoletnim maslinama, beli vrhovi planina u daljini – to je isto ono što su ljudi videli ili doživljavali stotinama ili čak hiljadama godina unazad kao i ja danas, to je ono što mi delimo, a ne nešto što nas razdvaja. To su ti trenuci smiraja za kojima tragam, ali se put do njih ne podrazumeva.
S. R: Takve trenutke si tekstualno uobličila u jednom zavodljivom, toplom i sočnom maniru, pružajući nam neku novu utopiju; kao mrvice, bacaš nam svoje utiske, memorabilije i kao da nam nagoveštavaš gde da tražimo te nove znamenitosti. Da bismo krenuli bilo gde, najpre treba da uđemo unutar sebe, zar ne? Onaj deo sebe koji donosimo u lutanje je ono svetlo koje nam naslućuje koordinate.
M. B. S: Da, zakoračivanjem u dubinu fizičkog prostora mi ulazimo u sebe. Međutim, osim samih narativa ili tema mojih priča koje su često teško uhvatljive, jer predstavljaju širok zahvat između geografskog mesta, njegove istorije, mojih subjektivnih učitavanja, ali i čitanja neposrednog tamošnjeg okruženja i ljudi, sastavni deo tih priča su fotografije i ambijentalni zvukovi, koje sam sama beležila. Kada sam, recimo, pokušala da napravim dokumentarne fotografije izložbe, svake priče zasebno, one su odjednom izgubile svoju auru – u prostoru galerije su imale smisla, a na dokumentarnim fotografijama su postale hladne i jednodimenzionalne. Užas! Ono što čini žilu kucavicu ovog rada jeste i sam prostor galerije kroz koji se krećeš, taj intuitivni odnos prema tome ispred koje priče ćeš zastati i pročitati je, koju ćeš preskočiti, dok odnekud dopire zvuk ulične graje kod londonske Železničke stanice Liverpulske ulice, protest u Beču, uzbuđeno čavrljanje turista na venecijanskom vaporetu koji pristaje, muslimanska svadba u Dortmundu, fantastičan ulični džez orkestar na praškom Karlovom mostu... Iako ne znaš gde su snimani ti zvukovi, oni te zagrle i uvere te da ti možeš da upravo sada budeš tamo negde, nekada... Zvukovi su nenametljivi, ali bez njih galerija je hladnija, a priče i fotografije osamljeni. Možda je to ta utopija o kojoj govoriš. Ta utopija da sa čime god zakoračila u galeriju, tu je neki drugi svet ili još bolje – tu su neki drugi svetovi. Mogući svetovi, oni koje tek naslućujemo ili oni koje priželjkujemo.
S. R: Kada si postala svesna svog lutanja i kada je ono postalo potreba (ako jeste)? Kako je sve počelo?
M. B. S: Mislim da sam otkrila lutalaštvo u srednjoj školi u Sofiji, kada sam videla da put između škole i kuće mogu da pređem na nebrojeno mnogo načina. U to vreme u Jugoslaviji su ratovi mleli sve pred sobom i za mene mnogo toga nije imalo smisla u tom bezbednom životu u kući moje babe ili u okruženju pubertetskih vršnjaka. Za tih dvadestak minuta – koliko mi je trebalo da pređem od škole do kuće centrom grada, bilo je taman toliko da mogu da istražim razne ulice, prolaze, stepenice, da prođem pored visokih državnih zgrada, ali i pozorišta, bioskopa, crkava (u jednoj od njih su mošti srpskog kralja Milutina...), preko trga sa knjigama ili nešto dalje pijace, glavne ulice ili ćumeza slepe uličice – eto prilike da svaki dan idem drugim putem, nekad direktno plavim ruskim trolejbusom u koji se penješ sa tri visoka stapenika, ili zaobilaznim putem koji je trajao sat vremena. To je verovatno i vreme u životu kada počinješ da otkrivaš svet. Nadam se da nikad neću prestati da otkrivam svet.
S. R: Da li si u okviru tih tvojih "ekspedicija” naišla na mesto gde si se osećala da pripadaš više ili manje?
M. B. S: Za mene je Beograd moje nulto mesto. Što sam više putovala, to mi je Beograd bio čarobniji, zbog reka, zbog neba, zbog košave, zbog nekih neverovatnih ljudi, zbog toga što je za Istok – Zapad, a za Zapad – Istok... Jednom mi je jedan španski umetnik rekao da je potrebno šest meseci da bi čovek počeo da živi u nekom mestu. U Sofiji sam živela dve i po godine (odatle je moja mama), u Roterdamu još dve, a u Gracu ukupno bezmalo godinu dana. U Herceg Novom nisam živela, ali sam provodila silna leta – njegova sam. Moj tata je iz Sombora, i njegova sam. To je moja intimna geografija, ti gradovi su me napravili kakva jesam.
A onda postoji fini pojam koji je skovala Irit Rogof – odpripadanje [unbelonging]. Za nju je to neprekidno izmeštajući odnos prema mestu. Za mene je to "odmor od povjesti", kako bi rekli zagrebački Bacači sjenki, ili odmicanje od onog što je rutina, što je poznato, što je neupitno – ne podrivanje svih tih odnosa, već propitivanje iz nekog drugog ugla, pa čak i druge države. Na neko vreme. Onda mu se vratim da se ponovo otkrijemo, da ponovo izgradimo uzajamno pripadanje.
S. R: U jednom od narativa na izložbi kažeš kako se na putovanjima družiš sa duhovima, a sa ljudima diskretno, to mi se jako dopalo. To je taj tvoj lik posmatrača, umiriš svoj duh i otvaraš prostor za druge duhove, za stvari da se dese i da ih doživiš. Kako se publika uklapa u tu priču o duhovima? Publika je uvek važan učesnik u tvojim radovima, kako vidiš ulogu publike u ovom radu? Sa kakvim darovima je sačekuješ i šta se nadaš da će ti doneti?
M. B. S: Ne vidim publiku kao nekoga sa kime se sučeljavam, već kao saučesnika. I ovaj put želela sam da dočekam publiku otvorenih ruku, da nemam ništa sakriveno, da pružim svoju istinitost, i nadala sam se njenom strpljenju. Nije to lako u današnje beslovesno vreme, kada su se sve koordinate zamutile – ne samo zbog vazalnog položaja u kome se nalazimo politički u odnosu na moćne države ili moćne kulturne sredine, već i zbog pandemije koja je ceo svet uvela u "zemlju čuda" – sve se izvrnulo i izvitoperilo.
Ono što sam dobila me je potpuno zateklo, ljudi su se vraćali na izložbu i stekla sam utisak da im nisam trebala ja, bile su im potrebne te priče, ti prizori. Sada je na njima da ukrote sopstvene nemani i zauzvrat pomognu meni da i ja to učinim. Obično je ta komunikacija implicitna, ćutke, pa su zato duhovi ti koji obitavaju moj svet.
S. R: Ono što ja vidim kao dar publici, bar sam ja tako doživela ovaj udobni ambijent, jeste neka posebna vrsta čulnosti tvog rada. Iako posetioca vodiš na neko mentalno putovanje i na toj putanji crtaš toponime poput izlaska sunca, stepeništa, pijaca, oblaka, mirisa, tvoj način pripovedanja, diskretni zvukovi, crno-beli prizori, ulovljeni između dva otkucaja srca, koji bi mogli biti bilo gde na ovoj planeti, ti im daješ neku posebnu opipljivost, oblik, taktilnost, koja se oseća u telu. Ne mogu tačno da lociram u kom delu tela, ali ta čulnost nas navodi da ulice kojima smo došli do galerije pogledamo drugim očima, da potražimo nešto možda izgubljeno u tim dobro poznatim ćoškovima.
U knjizi Lutalaštvo – Istorija hodanja Rebeka Solnit je lepo sročila: "Većini posvećenih gradskih uličnih hodača poznato je ono fino stanje kada duša uživa u samoći – u stanju dubinske samoće tu i tamo isprekidane susretima, kao što je tamno noćno nebo poškropljeno zvezdama. U prirodi je čovekova samoća geografski određena – čovek se nalazi izvan društvene situacije, tako da za samoću postoji praktično geografsko objašnjenje, ali je ujedno prisutan i osećaj povezanosti sa vanljudskim svetom. U gradu je čovek sam zato što su svi oko njega tuđinci, a biti stranac među tuđincima i hodati muklo noseći svoje tajne, zamišljajući kakve su tajne u srcima prolaznika na ulici, jedna je od najtežih privilegija za čoveka. Taj neodredljivi identitet, sa beskonačno mnogo mogućnosti, čini jedno od specifičnih obeležja urbanog života, stanje emancipacije kojem teže svi oni koji u grad dolaze da bi se oslobodili pristiska porodičnih i društvenih očekivanja i da bi eksperimentisali sa supkulturom i identitetom. To je položaj posmatrača, staloženog, povučnog i naoštrenih čula, primereno stanje duše za svakoga ko je naklonjen refleksiji i kreaciji. U malim dozama, melanholija, otuđenost i introspekcija neka su od najsuptilnijih životnih zadovoljstava".
"Iako je svakako imalo određenu dimenziju nestašluka i buntovništva – bekstvo i skretanje i lutanje izvan zacrtanog puta – ovo putovanje je u jednakoj meri bilo pustolovina i potraga za alternativnim identitetom".
M. B. S: Zanimljivo, meni se čini da putujući, ja više dolazim do svog istinskog identiteta, da ga brusim u sučeljavanju sa drugošću, koje po pravilu u nekoj meri postaje deo mene, ja ga internalizujem i nosim sa sobom kao neki unutrašnji dragoceni komad nakita. To je ta drastična razlika kada se putuje bežeći od nečega i kada se putuje idući ka nečemu. Svako putovanje obuhvata oba ta procesa, samo što vremenom priželjkuješ da više ideš ka nečemu, čak i kada ne znaš tačno šta je to; da tvoja stremljenja ka probijanju sopstvenih zidova i granica mogu da se otelotvore u tom pokretu tela koje korača: od napora koji telo pravi podižući jednu nogu, gubeći ravnotežu i zanoseći se unapred, pa nalazeći oslonac u poslednjem trenutku. To je sama srž putovanja, gubljenje oslonca i njegovo otkrivanje u prostorima, mestima, ljudima, prizorima, iskustvima koje ne očekuješ.
S. R: Za potrebe ovog rada, nakon više godina listala si svoju obimnu arhivu fotografija i zvukova i prisećala si se iskustava i doživljaja koje si pokušala da sačuvaš, da spakuješ i zamrzneš u tom kadru ili audio sekvenci. Sa vremenske distance sigurno je to bilo posve novo iskustvo, ipak si se ti promenila za to vreme, sama ta iskustva su te promenila, pa onda i okolnosti i kasnija iskustva. Da si pravila zabeleške tada, u vreme nastanka fotografija, koliko bi se razlikovala? Interesantan je taj postupak, sećanje na uspomene. Povratak u poznato, nešto što je već preživljeno, da bi se naučilo nešto novo.
M. B. S: Moje beleške tada bile su upravo fotografije i zvučni zapisi. Te hiljade detalja koje sam usput hvatala, ili ti zvukovi i šumovi jesu tragovi u vremenu. Konstrukcija ove izložbe nadogradila se na taj dijalog same sa sobom, a kao i sva umetnost, to je veštački urađeno, urađeno je naknadno i sa odmakom. Što veći odmak – to bolje, tim pre mogu da napravim kontrast između jednog kompaktnog iskustva svakog od pojedinačnih putovanja i nekog sasvim efemernog događaja ili čak anti-događaja koji u kontekstu iskustava drugih putovanja dobijaju smisao.
Međutim, ono što me zateklo u sadašnjem kopanju i suočavanju sa fotografijama bili su moji autoportreti. Nema ih mnogo, ali kada sam putovala, posebno kada sam negde duže boravila, ulazila sam u prostor sopstva i samoodraza iz potrebe da sebe vidim spolja. Gledajući te fotografije iz perioda preko petnaest godina, gotovo da ne mogu da se prepoznam, kao da je to neka druga osoba.
S. R: Tvoja iskustva traganja, gubljenja, pronalaženja i vraćanja dešavaju se zahvaljujući znatiželji i spremnosti da se izgubiš, otisneš u nepoznato, pa šta bude. Izgubiti plan ili isplaniranu putanju za tebe je oslobađajući čin. Već deset meseci živimo u jednom takvom scenariju, planovi nemaju previše smisla. Da li možemo i to da posmatramo kao vrstu oslobođenja? Kuda si lutala prošle godine?
M. B. S: Da, svakako da je ovaj poremećni kompas prilika za propitivanje dosadašnjih smernica i izvesnost da se sve menja vidim kao priliku da posegnemo za svojim neostvarenim žudnjama. Zbog suženih i čini se da će biti sve suženije ekonomske prilike, onda te žudnje verovatno neće moći da budu materijalne prirode, što je u redu, priroda će biti zahvalna za to. Okolnosti nam pružaju priliku da olabavimo tu stegu materijalne uslovljenosti, bržeg, jačeg, boljeg (sic!). Isuviše dugo traje to ubrzanje na globalnom severu da bi se tek tako oslobodili njega, ali ja ne mogu da se otmem žudnji da se više bavimo onim što nas ispunjava, a ne prazni, onim što možemo da damo a ne da uzmemo.
Svakako, u pandemijskoj 2020. godini suočila sam se frontalno sa svojom celoživotnom morom – samoćom. I prihvatila sam je. Postala sam stranac u sopstvenom životu, što uopšte nije loše ako uzmemo da je preda mnom poglavlje upoznavanja, istraživanja i iznenađenja, sa kojima se svaki stranac suočava u novom okruženju.
¹ Rebeka Solinit, Lutalaštvo – Istorija hodanja, Geopoetika, Beograd, 2010.
² Pogledati odličan tekst Sofije Milenković "Stranac u Parizu: Kritička recepcija Save Šumanovića na pariskoj umetničkoj sceni od 1926. do 1928. godine", Zbornik Seminara za studije moderne umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2020.
_ _ _
Mirjana Boba Stojadinović je vizuelna umetnica, akademski obrazovana u Srbiji i Holandiji. Od 1998. godine samostalno izlaže u zemlji i inostranstvu. Od 2018. godine je spoljna saradnica Radio Beograda 2.
Senka Ristivojević je istoričarka umetnosti, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu
* Dokumentarne fotografije postavke izložbe, autor Milan Kralj
* Fotografije sa otvaranja izložbe, autorka Mirjana Boba Stojadinović
* Video-vođenje "Proputovanje kroz dve izložbe” - izložbe Lutalaštvo Mirjane Bobe Stojadinović u Galeriji Kolarčeve zadužbine i Kupine, noću Mie Ćuk u Galeriji Doma omladine Beograda, obe posvećene putovanjima, nastale su u duplom lupu: prvo paralelno u okviru umetničke rezidencije IVA.lab u Požegi, iako različitih godina, a potom i kao paralelne izložbe u januaru 2021. godine. Autorke za publiku priređuju paralelno vođenje kroz izložbe koje će se preplitati u prostoru i vremenu (snimala i učestvovala Senka Ristivojević, tehnička podrška Umetnički prostor U10).
