Napokon Majstor i Margarita
Filmska verzija čuvenog romana Mihaila Bulgakova “Majstor i Margarita”, koju je Jurij Kara snimio još 1994. godine, napokon je prikazana u Moskvi. Film “Majstor i Margarita”, koji je publika čekala 17 godina, prikazan je 24. marta u bioskopu “Luksor”, a ruski filmski kritičari su u prvim osvrtima istakli da ih nije razočarao i da je reditelju uspelo da uradi praktično nešto nemoguće - da ovaploti Bulgakove zamisli koje nisu bile dospele na hartiju. Kuriozitet tog filma je u tome što Kara nije ekranizovao baš onu verziju romana koja je čitaocima poznata.
Filmska verzija čuvenog romana Mihaila Bulgakova “Majstor i Margarita”, koju je Jurij Kara snimio još 1994. godine, napokon je prikazana u Moskvi.
Film “Majstor i Margarita”, koji je publika čekala 17 godina, prikazan je 24. marta u bioskopu “Luksor”, a ruski filmski kritičari su u prvim osvrtima istakli da ih nije razočarao i da je reditelju uspelo da uradi praktično nešto nemoguće - da ovaploti Bulgakove zamisli koje nisu bile dospele na hartiju.
Kuriozitet tog filma je u tome što Kara nije ekranizovao baš onu verziju romana koja je čitaocima poznata.
Iz najrazličitijih razloga, neretko i protivurečnih, film nije mogao da dospe dosad u bioskope. Nekoliko puta je, ipak, pokušavao da se probije do publike pred velikim ekranom. Prvi put se to dogodilo 2006. godine na XXVIII Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu, na zatvorenoj projekciji, a drugi put u januaru ove godine u Sankt-Peterburgu.
Prema najavi kompanije “Luksor”, od 7. aprila će ući u sve bioskope u Rusiji.
Film “Majstor i Margarita” postoji u dvema varijantama: rediteljska verzija traje oko tri i po sata, dok je bioskopska sat i po kraća.
Interesantno je da se sudbina filma u mnogo čemu poklapa sa peripetijama izvornog dela, književnog predloška prema kojem je snimljen.
Kao što je poznato, roman “Majstor i Maragarita” prvi put je štampan tek 26 godina posle autorove smrti, tako da on nije uspeo da završi konačnu redakciju teksta. Sada su u opticaju dve varijante romana: jednu je redigivala piščeva supruga Jelena S. Bulgakova, dok druga redakcija romana pripada peru književnog istoričara Aleksndra Sakjanca.
Kara je, ističu ruski kritičari, uspeo praktično nemoguće: da odigra ulogu svojevrsnog rekonstruktora. On je rizikovao da se uhvati u koštac sa prvobitnom zamišlju Bulgakova, koja na hartiji nije ni okončana.
Ideja da napiše roman o đavolu rodila se kod Bulgakova još krajem 20-ih godina prošlog veka. Prva verzija knjige, čiji je radni naslovi su bili “Crni mag”, “Kopito inženjera” i “Veliki kancelar”, uopšte nisu sadržali “unutrašnji roman” o Ješui i Pilatu, niti pak priče Majstora i Margarite (sve se to pojavilo tek u trećoj verziji dela). I premda je veliki broj koncepata tih verzija Mihailo Afanisevič uništio, neki odlomci ili samo pasusi su na neki način ipak sačuvani i 2007. su objavljeni. Smatra se čak da je prvobitnu zamisao romana o đavolu autor delimičlno realizovao u svojoj fantazmagoriji “Đavolijada”.
U početku se Bulgakov nosio mišlju da napiše roman o tome kako je đavo posetio savremenu čitalačku Moskvu i tamo priredio nadrealistički karneval zantno uplašivši žitelje ruske prestonice. Logično je prepostaviti da je centralna figira dela trebalo da bude upravo Voland. On je sobom ovaploćavao neku natprirodnu silu kojom kažnjava podanike “Trećeg Rima” za njihova “smrtna sagrešenja”.
Upravo takvu izvornu zamisao genija je ovaplotio Kara u svojoj varijanti “Majstora i Margarite”.
Centralna ličnost njegovog filma je neponovljivi Voland, koga blisatavo tumači Valentin Gaft. Scene u kojima učestvuje Knez tame zauzimaju otprilke dve trećine filmskog vremena i praktično se poklapaju sa tokom romana.
Voland je u filmu Jurija Kare pre svega “genijalni režiser”.
Od momenta prvog pojavljivanja, pa do kraja filma, on tačno i precizno rukovodi predstavom koju je postavio na “scenu”, čiji je naslov “Život”. Radnja razigrane predstave dešava se ne samo u Moskvi 30-ih godina prošlog veka, nego i u Judeji u vreme vladavine Pontija Pilata, kao i u nadzemaljskom svetu koji okružuju njegovi likovi, što čine samo elemente velike misterije koju je scenski uobličio Voland.
Ta misterija, u stvari, po formi ne predstavlja ništa drugo nego srednjovekovne karnevale koji su nazivani “Ples smrti” - alegorijske drame ili procesije u kojima je centralna figura smrt. Njihov smisao je bio prost: čovečji život je ništavan, pred licem konačnosti su svi isti, a zemna slava i blaga su prolazna. Istovremeno, smrt predstavlja surovog sudiju koji kažnajava zle i štiti dobre otvarajući im vrata jednog drugog, boljeg sveta.
Đavo u filmu Jurija Kare ispunjava baš tu funkciju. Njegove doskočice primoravaju važne moskovske ličnosti da spoznaju ništavnost svoje vlasti, lupeže i probisvete da pokažu svu uzaludnost svojih smehotvornih, sitnih mahinacija. Vlastoručno ili uz pomoć svoje svite, Voland kažnjava zlikovce (Berlioz, Lihodejev, baron Majgel, Nikanor Ivanovič Bosoj), a pomaže onima koji nisu izgubili vrline (Majstor, Margarita).
Ali, Volandu je bilo dosadno da bude samo režiser koji posmatra sa strane, pa se aktivno uključuje u zbivanja. Njegove glumačke uloge su veoma raznoobrazne: od scene kod Patrijaršijskog prolaza kad izigrava klovna i pravi grimase, do tragičnog glumca na sceni bala na kraju filma. Drugačije govoreći, u filmu samo on menja zanimanja i uloge i dok on evolucionira i napreduje, drugi likovi su potpuno statični. Primetno je da kod Ivanuške Bezdomnog ne dolazi do duhovnog isceljenja, tj. do promene uloga.
Scena u kojoj Voland predlaže Ivanuški Bezdomnom (u interpretaciji Sergeja Garmaša) da se preobrati u lik Isusa Hrista takođe se nalaze samo u prvim verzijama romana, kao i ona u kojoj Levij Matvej, razgovarajući sa Volandom, prenosi da je Ješua “naredio” da uzme Majstora sa sobom, a ne “zamolio”, kako je to napisano u konačnoj verziji. Iz prvobitne verzije uzeta su i lutanja Ivanuške Bezdomnog po Crvenom trgu.
U ekranizaciji romana je mnogo karnevalske klovnijade. Tako scene razgovora Korovjeva (koga igra Aleksandr Filipenko) i Nikanora Ivanoviča (u interpretaciji Leonida Kuravljova) nisu ništa drugo nego cirkusne scene sa učešćem riđeg i belog klovna u njihovom klasičnim postavkama; riđi (Korovjev) se majstorski izmotava i zadeva belog (Bosog). Prema istom tom principu odigrane su i epizode dijaloga finansijskog direktora Rimskog (Viktor Sregačov) sa upravnikom Varenuhom (Borislav Brondukov) koji se preobraća u vampira, kao i mnoge druge scene.
Ruska filmska kritika u prvim osvrtima ukazuje da je nedostatak filma to što se do kadra seanse priča odvija dosta podrobno, dok potom postaje površna i sa manje tempa. Iz toga se, primećuju kritičari, može izvesti zaključak da su stvaraoci filma “počeli za zdravlje, a završili za upokoj”. Scene bala kod Satane, povratak Majstora, napuštanje Moskve, prikazane su vrlo kratko i improvizovano, pa otud njihov smisao i nije do kraja jasan.
Poslednja huliganska poseta Korovjeva i Begomnata, kao i Volandov let sa svitom ka mestu na kojem je zatočen Pilat, potpuno su izostali iz filma.
Budući da u filmu nije ni došlo do razvijanja većine sižejnih linija iz romana, i mnogi likovi Bulgakova prosto su zaboravljeni. Međutim, sam kraj filma je veoma interesantan. U finalnoj sceni Majstor napušta svog junaka i to vidi Ješua koji mu ide u susret. Posle se na ekranu pojavljuje u krupnom planu lice Spasitelja koje se uzdiže nad gledaocima, zaklanjajući sobom ceo svet.
Krasnorečiv odgovor na pitanje zbog čega je Voland priređivao sav taj karneval.
I pored svih nedostataka i nedorečenosti, film Jurija Kare otkriva čitaocu-gledaocu izvornu zamisao Bulgakova. I to je, neosporno, čvrst argument u korist želji da se film obavezno vidi, i to po mogućnosti na velikom ekranu.
Branko Rakočević
