Nije bilo bune protiv dahija
Nikakve pobune na dahije, ni na one iz pesme Filipa Višnjića, ni na one prave - Ibragu i njegovu grupaciju, nije bilo! Naprotiv, ako se ko bunio, to su bile baš dahije okupljene oko lidera Kučuk Alije i oko oporbe. Tu senzacionalnu vest, koja će preokrenuti tok svih prošlih buna, a i savremenih, pa i planiranih, obznanio je lično Svetislav Basara koji je 5. marta neočekivano banuo u predvorje Gradskog pozorišta u Staroj Pazovi kao prethodnica trupe svoje predstave “Hipertenzija”, koja je stigla iz Inđije.
Nikakve pobune na dahije, ni na one iz pesme Filipa Višnjića, ni na one prave - Ibragu i njegovu grupaciju, nije bilo! Naprotiv, ako se ko bunio, to su bile baš dahije okupljene oko lidera Kučuk Alije i oko oporbe. Tu senzacionalnu vest, koja će preokrenuti tok svih prošlih buna, a i savremenih, pa i planiranih, obznanio je lično Svetislav Basara koji je 5. marta neočekivano banuo u predvorje Gradskog pozorišta u Staroj Pazovi kao prethodnica trupe svoje predstave “Hipertenzija”, koja je stigla iz Inđije.
Basara se pojavio da predstavi svoj novi hit roman “Početak bune protiv dahija”, koji je prošle godine objavila beogradska kuća “Dereta”.
U formi između romana i satiričnog eseja, na temu srpske istorije i istoriografije, Basara za polazište u tom delu uzima istoimenu narodnu pesmu, duhovito dekonstruišući nacionalne mitove u vezi sa Prvim i Drugim srpskim ustankom, kao i proces njihovog stvaranja, odnosno naknadnog pisanja i prepravljanja istorije.
Basara je želeo da predstavom u sopstvenoj režiji, “Hipertnezijom”, u produkciji Kulturnog centra iz Inđije, i ličnim prisustvom obogati staropazovačku kulturnu ponudu koja se, inače, proteklih dana sastojala od opštinskog takmičenja u recitovanju nižeg i srednjeg uzrasta i pokladnim maškarama koje su počele 4. marta u Golubincima.
Prema duhovitom tumačenju Basare, i Vikiliks je potvrdio opsežna i sveobuhvatna istraživanja nerođenih istoričara da su dve udruge dahija, nezavisno jedna od druge, same podigle bunu protiv sporosti uspostavljanja novog svetskog poretka. U transkriptu u koji je pisac imao uvid za vreme diplomatske misije, a koji su stigli od više poverljivih izvora koji su želeli da ostanu ne samo anonimni i plitki, već i presušeni, nedvojbeno se ističe da su, pored dahija i njihove koalicije sa kabadahijama, bili radi kavzi i Turci izjelice, što se vidi i po rezultatima merenja na kvazimetru. Jedini učesnik u istorijskim promenama globalnog civilizacijskog prevrata u Srbiji koji nije bio rad kavzi, bila je raja sirotinja.
Udruge dahija i kabadahija i agitpropagandni timovi Turaka izjelica, formirali su pokretne narandžaste pokrete otpora sa zajedničkom parolom: “Ako vam je dobro, onda ništa!” ne bi li privoleli sirotinju raju da se grupno ili individualno, jedan po jedan, od vrata do vrata, od praga do praga, od škole do kuće, od kuće do škole, pridruži pobunjenicima protiv njih samih, to jest raje sirotinje. Rezultati su, nažalost, ne samo izostali, nego i zaostali.
Iz izvora bliskih Volfgangu Karadžiću, te Čibukliji Radomanu, saznaje se i da je Gospodaru Gvozdenu uspelo da dozna podmićivanjem kako je raja po nečijim nagovorima odlučila da trpi najstrašnije zulume i sačeka nove izume kojima će njena pobuna biti ovekovečena za daleka pokolenja.
Kako je Basara ubeđivao čitaoce u predvorju Gradskog pozorišta u Staroj Pazovi, ondašnji konzorcijumi za proučavanje javnog mnjenja, odredili su da je dan za poček bune protiv dahija 5. oktomvrij 2000. godine.
Govoreći o otkrićima nerođenih istoričara i depešama Vikiliksa, Basara je obećao da će u drugom, a naročito u trećem izdanju romana “Početak bune protiv dahija”, navesti presretene informativne razgovore koje su sa pojednim glasačima iz raje vodili visoko postavljeni funkcioneri ODB-a (Otomanske državne bezbednosti) Kučuk-Alija i Mula Jusuf, postavljajući im pitanja koja je sastavio golootački paša Starac Fočo od stotinu leta.
Rajetini su nuđeni dukati i drugi darovi, kao i sijaset drugih privilegija, samo da se pobuni protiv dahija, iliti Turaka izjelica. Ali, jok! Zato su dahije i kabadahije iz obe udruge nastavile i dalje da jure-kaure i to de fakto i de jure.
Kako je saopštio Basara na promociji, ekspertima globalne mreže konačno je uspelo da, primenom retroaktivnog detektora laži kroz vekove i drugim specijalnim metodama, čija se tehnologija podrobno ne opisuje, otkriju šta se sve početkom februara 1804. dešavalo na građanskom forumu zvanom Marinkovićeva Jaruga. Upravo u toj Jaruzi, sad je više nego izvesno, lociranoj na otvorenoj proevropskoj demokratskoj pruzi, Georgije Petrović je tranasparentno imenovan na radno mesto vožda po raspisanom konkursu na kojem su, pored njega, bila prijavljena još dva kandidata koja su ispunjavala uslove: Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević. Na jednoj godišnjici Sretenja Gospodnjeg za docnijim predsednikom srpske vlade u izbeglištvu, tj. u Beogradu, pronađen je poziv za zbor svih Srbalja, po mogućnosti živih, koji je po ZUR-u sazvao predsednik konkursne komisije Uzun Zvezdan Črveni Fabijan, poznati Prečanin koji je tamo negde na Severu završio nekakav licej pa je po tome prozvan Jarodije Licemerko.
Kako je autor Basara obećao pazovačkoj čitalačkoj publici, u drugom, a naročito u trećem i četvrtom izdanju “Početka bune...” biće rasvetljeno i Brankovo predskazanje u poemi “Put” da će konačno Srbima noć doći sa Vuka Stefanovića Karadžića. Ovaj poeta srpski, karlovački đak, kao što je poznato, napisao je čuveni distih: “Noć nam dođe sa Vuka jednoga /dana beli, braćo, sa drugoga/”, misleći na Vuka Brankovića (“noć”) i Vuka Karadžića (“danak beli”).
Kako je komisija za istorijsku i umetničku istinu na Kosovu polju širokome, uz potpunu saradnju i saglasnost Nevladinog srpskog sektora, UNMIK-a, EULEKS-a, asocijacije Istina bez granica, bestelesnog glasa sa UN tavana, najnovijim tehnološkim metodama uz korišćenje osiromašenog uranijuma, donela rešenje da Vuk Branković nije postajao, a isti se u zakonskom roku nije žalio, odlučeno je kao u dispozitivu. Onda preostaje jedino politkorektno tumačenje Brankovih stihova u duhu evropskih standarda - da je Srbima noć došla sa Vuka Karadžića, što je i trebalo dokazati.
Odajući zahvalnost koleginici spisateljici Vidi Ognjenović što je prva dokazala da nije bilo Kneževe večere, Basara je svoje skromno otkriće da nije bilo ni bune na dahije posvetio Ilarionu Ruvarcu, prvom srpskom učenom isoričaru, svedoku saradniku, rođenom u Starim Banovcima (staropazovačka opština) koji zamalo što nije dobio batine od Jaše Tomića nakon što je objavio raspravu u kojoj je dokazao da nije bilo nikavog šestopernog buzdovana u rucu kralja Vukašina koji je jurio svoga sina Marka oko “bijele samodreže crkve”, pa čak da nije ni bilo nikakve jurnjave, zbog čega zamalo da nije bio bijen od Jaše Tomića.
Očaran rodoljubnom tvrdnjom voditeljke treće kuturne dimenzije Anđelke Mali, da su Sremci, iako Prečani, naseljeni pod Arsenijem Čarnojevićem, direktni potomci Karađorđa, Miloša Obrenovića, pa čak i Radoja Domanovića, Basara je obećao da će iskoristiti svoje veze i uticaj kod izvesnih krugova da jedan od potomaka krčmara Uzun Pavla Avakumovića, čuvenog po tome što je u njegovim samostalnim ugostiteljskim objektima (SUO) često dolazilo do preterane upotrebe rakije, istina prepečenice, obezbedi lokal u novoizgrađenoj srpskoj (junačkoj) kući fudbala u Staroj Pazovi.
Prisutni su se dobrano rastužili kad im je autor saopštio tužnu vest iz romana da je čibuklija Radoman ispušio Hatišerif, originalni dokumenat od prvorazrednog istorijskog značaja, tako da će im večito nedostajati tapija, kad nekad, svejedno kad, uđu u Evropu. Olakšavajuća okolnost počinitelju tog individualnog zločinačkog poduhvata, Čibukliji Radomanu bila je ta što je “samo u gaćama, drhtav od straha, stao pred jego sijateljstvo izustivši: ‘Kriv sam. Popušio sam hatišerif, gospodaru. Radi sa mnom šta znaš’”.
Autor je obavestio ožalošćene čitaoce i da će će u drugom, a naročito u trećem i ostalim izdanjima “Početka bune…”, politkorektnije opisati sam čin pušenja, a moguća je po tom pitanju i rehabilitacija Čibuklije Radomana zbog pokajanja i zastarelosti zločina. Osim toga, nagoveštava se da bi se mogao pojaviti zapis Gazda Gvozdena arapskim alfabetom na marginama nekoliko sačuvanih listova nacrta zakona o zabrani pušenja na javnim mestima u Serbiji.
Kad je čuo od Aleksandra Baka, direktora Centra za kulturu i domaćina književnog Sretenja Gospodnjeg sa piscem Basarom, kakvi se sve uspesi u pazovačkoj “sredini”, a i na okrajcima, postižu na kulturnom planu, a posebno najavu skore premijere Čehovljeve “Krčme na sred druma”, koju priprema lokalna diletantska glumačka trupa, Basara se velikodušno ponudio da im, čim postane većinski vlasnik akcija Pozorišta senki Karađoz iz Dijarbakira, organizuje gostovanja na pozorišnim festivalima i smotrama u Greciji, Rumeniji, Karvlaškoj i prekosavskoj Serbiji, što će se desiti već u mesecima juniju, juljiju i afgustu.
Tekst i foto: Branko Rakočević
