Omaž Marlen Ditrih u Kinoteci
Muzej Jugoslovenske kinoteke započinje redovni mesečni ciklus posvećen divama svetskog filma predstavljanjem dela opusa Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) koji, pored filmova Jozefa fon Šternberga, koji su najznačajnij u njenoj bogatoj karijeri, obuhvata i dela Rubena Mamulijana, Renea Klera, Ernsta Lubiča i Orsona Velsa.
Filmski omaž Marlen Ditrih obuhvata od 12. do 15. septembra Fon Šternbergove filmove “Obeščašćena” (1931), “Maroko” (1930), “Šangaj ekspres” (1932), “Plavi anđeo” (1930) i “Plavokosa venera” (1932). Biće prikazan i “Bagdadski lopov” (1944) Viljema Diterlea (William Dieterle), “Pesma nad pesmama” (1933) Rubena Mamulijana (Rouben Mamoulian), “Lepotica iz Nju Orleansa” (1941) Renea Klera (René Clair), “Anđeo” (1937) Ernsta Lubiča (Lubitsch) i “Dodir zla” (1958) Orsona Velsa (Welles).
Jedna od najvećih pozorišnih i filmskih diva XX veka, Marlen Ditrih rođena je 27. decembra 1901. u Šenebergu u Nemačkoj, a 1939. stekla je državljanstvo SAD. I pored svega što su o njoj napisale njene kolege i kritičari, pisci i slavni prijatelji (od Ernesta Hemingveja, preko Eriha Marije Remarka, pa do Žana Koktoa), tajne njenog misterioznog i neodredivog šarma, potkrepljenog retkom lepotom i zavodljivim magnetizmom i dalje su ostale bez pravog odgovora. S druge strane, brižljivo su zabeleženi njeni umetnički kvaliteti, raskošan talenat i perfekcionizam, njen jedinstven humor, ali i ironija i osećajnost koji su je doveli do najviših nivoa scenskog nastupa.
Mit o Marlen Ditrih, kako je istakla Kinoteka u najavi novog ciklusa, postepeno se rađao; jednostavna pruska devojka koja je pokazivala sjajne noge nastupajući u ulozi Lola-Lole transformisala se, tokom svog “pripravničkog” rada u Americi, zahvaljujudi pre svega Fon Šternbergu u simbol ženske lepote, kako bi na kraju postala jedna od legendarnih i najatraktvnijih umetnica koja je umela da očara publiku celog sveta.
Uz strogo prusko obrazovanje, koje je bilo karakteristično za predstavnice tadašnje nemačke buržoazije, studirala je violinu, klavir i pevanje (kasnije je na Umetničkoj akademiji u Berlinu diplomirala upravo na solo pevanju), engleski i francuski jezik koji je već odlično govorila, kao i većina pripadnika njenog društvenog staleža u toj epohi.
Prvi profesionalni kontakt sa kinematografijom imala je svirajući violinu u orkestru koji je pratio projekcije nemih filmova.
Tokom 20-ih godina 20. veka njena karijera je doživela postepen uspeh kroz brojne pozorišne predstave i filmove u kojima je počela saradnju i sa jednom od najvećih evropskih glumačkih zvezda iz tog perioda - Emilom Janingsom, ali i rediteljem Aleksandrom Kordom. Njen imidž koji je stvaran kroz uloge u tom periodu bio je još prilično udaljen od svega onoga što će se dogoditi deceniju kasnije. Krajem 20-ih godina njeno ime je već bilo veoma poznato u Berlinu, gradu koji je nakon ekonomske krize postao centar nemačke umetnosti tog perioda, ali i veoma perverzan i frenetičan.
Brojni nastupi po kabareima i pozorišnim revijama u kojima je sarađivala sa Janingsom doveli su je do saradnje sa austrijskim rediteljem Fon Šternbergom, kome je bila potrebna glumica i pevačica koja će u njegovom novom filmu prema motivima romana Hajnriha Mana (brata Tomasa Mana), uspeti svojom pojavom da spoji cinizam i osećajnost i da izazove erotsku požudu. Snimljene su dve verzije filma “Plavi anđeo”, nemačka i engleska, i upravo je taj film obeležio stvaranje jednog mita. Čak i pre nego što je njen uspeh, zahvaljujući tom filmu u Nemačkoj doživeo vrhunac, Marlen Ditrih je krenula put Amerike sa već potpisanim ugovorom sa Paramauntom.
U SAD je počela njena metamorfoza i upravo je Fon Šternberg najzaslužniji za imidž dive koji je veoma efikasno stvoren u sedam njihovih filmova u prvoj polovini 30-ih godina, koji se kasnije neprekidno obnavljao čak i u njenim isključivo pevačkim nastupima. Ona je u suštini bila simbol fatalne žene, prestupnice, žene koja dominira, ohole i ponosne, ali njena najoriginalnija crta je bio dvostruki, gotovo ambivalentan odnos koji je mogla da ima sa oba pola. I Greta Garbo, koja je bila zvezda suparničke producentske kompanije, posedovala je određenu androgeniju, ali je ipak njen lik bio više duhovan i psihološki, uvek u razdoru hladne i proračunate žene i romantične heroine. Marlen Ditrih je, s druge strane, bila “žena koju su čak i žene mogle da obožavaju”.
Od prvog susreta sa Fon Šternbergom, potpuno ga je opčinila, toliko da je čak i sam poželeo da joj namesti kostim pre pevačke probe. U filmovima koje je snimila u Nemačkoj, Marlen Ditrih nisu smatrali za posebno fotogeničnu, ali upravo je Fon Šternberg uspeo da je načini još lepšom. U filmu “Maroko”, direktor fotografije Li Garmes uspeo je da istakne njene crte lica. Skoro manijakalnom predanošću Garmes je pratio postavke svetla za Marlen Ditrih, čak su i noćne scene snimane sa rasvetom koju su za nju koristili i prilikom snimanja dnevnih scena. Posebna pažnja je bila usmerena i boji njene kose, obliku obrva, pa čak i njenom izrazu lica dok je pušila neizostavnu cigaretu. I sama Marlen Ditrih je veoma mnogo radila na svom izgledu. Fon Šternberg joj je tokom snimanja “Maroka” poslao poruku: “Dozvolila si mojoj kameri da te obožava, a i ti si istovremeno obžavala sama sebe”.
Upravo je saradnja Marlen Ditrih, Fon Šternberga, Garmesa i modnog kreatora Trejvisa Bantona zaslužna za imidž ledene i aristokratske lepotice koji je postao legendaran.
Vrtoglavi uspeh Marlen Ditrih u Americi pretio je da bude usporen njenom odlukom da u SAD dovede svoju ćerku Mariju Rivu (iz braka sa Rudolfom Ziberom). Paramaunt je bio veoma zabrinut kako će se na imidž fatalne žene odraziti njena nova uloga majke. Ali tada su uspeli da smisle sistem plasiranja biografskih materijala tabloidima stvaranjem jedne potpuno nove tekovine u takozvanom sistemu zvezda. Prema kasnijim izjavama njene ćerke, Marlen je predstavljana kao “Bogorodica”. Pritom je studio Metro Goldvin Majer imao problem da naprasno stvori ćerku njihovoj zvezdi, Greti Garbo.
I dok su se uspesi Marlen Ditrih nizali, a visina zarada beležila do tada nepoznate iznose kada su glumci u pitanju, nagrade su izostajale.
Oskara nije nikada dobila, ali je zato dobila francusku Legiju časti, nemačku filmsku nagradu za karijeru i Nagradu slobode američkog Kongesa za aktivnosti koje je obavljala tokom Drugog svetskog rata i za borbu protiv nacizma.
Poznata je bila i po bogatom i kontroverznom ljubavnom životu. U stvarnom životu i onom koji su izmislili mediji imala je veze sa: Džonom Gilbertom, Mercedes de Akostom, Gretom Garbo, Džonom Vejnom, Julom Brinerom, Edit Pjaf, Džonom Kenedijem, Erih Marija Remarkom, Frenkom Sinatrom, Kirkom Daglasom, Čarlijem Čaplinom i mnogim drugima. Navodno su je jedino Gari Kuper i Ernest Hemingvej odbili.
U poslednjem filmu “Žigolo” glumila je sa Dejvidom Bouvijem.
Posle više godina provedenih u krevetu preminula je 6. maja 1992. godine u svom stanu u Parizu. Sahranjena je uz zastave Francuske, SAD i Nemačke pored svoje majke na Berlinskom groblju, nedaleko od kraja u kojem je provela detinjstvo.
Filmovima Marlen Ditrih Muzej Jugoslovenske kinoteke započinje ciklus tokom kojeg će u okviru bioskopske sezone 2013-2014. svakog meseca posvetiti deo programa nekoj od filmskih diva koje su radom i pojavom postale ne samo zvezde sedme umetnosti, već i svojevrsne ikone XX veka.
U okviru programa “Dive svetskog filma” biće prikazana i ostvarenja u kojima su glumile Rita Hejvort, Ingrid Bergman, Merilin Monro, Brižit Bardo, Sofija Loren, Ketrin Hepbern...
Sajt Kinoteke je www.kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.
(SEEcult.org)