Počast Zoranu Simjanoviću u Jugoslovenskoj kinoteci

Prijatelji i saradnici proslavljenog filmskog kompozitora i profesora primenjene muzike Zorana Simjanovića, koji je preminuo nedavno od posledica korona virusa, odali su mu počast 13. maja u Jugoslovenskoj kinoteci, u prisustvu članova njegove porodice, ističući značaj njegovog opusa, kao jednog od najpopularnijih i najcenjenijih filmskih stvaralaca na ovim prostorima.

O Simjanovićevom životu i umetničkom radu govorili su direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić, nekadašnji direktor te institucije Radoslav Zelenović, glumica Tanja Bošković, predstavnik Udruženja kompozitora Srbije Rade Radivojević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Zoran Maksimović, reditelj Goran Marković, a pročitan je i tekst Simjanovićevog brata Dejana Simjanovića.

Na Simjanovićevo stvaralaštvo prisutne je podsetio snimak dela koncerta s njegovom muzikom iz serije "Grlom u jagode", filmova "Specijalno vaspitanje", "Maratonci trče počasni krug", "Balkan ekspres", "Petrijin venac", a prikazan je i kratki dokumentarni film u kojem Simjanović govori o svom radu, snimljen početkom 2021. godine povodom nagrade za životno delo koju mu je dodelio Martovski festival.

Foto: FEF Palić

Jugoslav Pantelić je istakao izuzetan talenat i ogroman umetnički doprinos Simjanovića: "Okupili smo se da odamo počast, namerno neću reći poslednju počast, Zoranu Simjanoviću Simketu. Teško mi je da sa ove bine pogledam u pravcu dvorane 'Makavejev' i da ga ne vidim kako sedi tu. Zapravo, mislim da ću uvek kada budem u ovoj sali videti Simketa i čuti njegov glas kako govori: ’Čuje se zvuk, idi reci ovima da smanje ovo, da pojačaju ono. Doći ću u kino kabinu da izoštrimo...'“

"Nedostajaće. To je čovek koji je utkao svoj talenat za koji nema merne jedinice, jer naš jezik nije dovoljno bogat da opiše šta je on sve posedovao, a na sreću i šta je ono što nam je dao. Dao je mnogo, previše. Hvala mu na tome. Dao je nama, svojim savremenicima, ali i onima koji će tek doći. Kada pomislimo na neki naš veliki film, i pre nego što vidimo sliku, čujemo muziku koju je komponovao Simke. Veliko je zadovoljstvo čuvati u Kinoteci toliko važnih i vrednih filmova u koje je svoju dušu utkao Simke. Ne postoje reči da opišemo značaj njegovog opusa ne samo u našoj kulturi i filmskoj umetnosti, već i evropskoj i svetskoj“, rekao je Pantelić.

Filmski kritičar Pavle Simjanović pročitao je tekst svog oca Dejana, Zoranovog mlađeg brata, koji je naveo roditeljsku priču da je Zoca, kako su ga zvali, prvo propevao pa tek onda progovorio. U toplom i duhovitom tekstu Dejan Simjanović se priseća niza detalja iz detinjstva i mladosti, perioda školovanja, razvoja, igre i beskrajnog talenta svog starijeg brata.

Radoslav Zelenović rekao je da se "oprašta od višedecenijskog iskrenog prijatelja, a profesionalno od najvećeg i najplodotvornijeg kompozitora filmske, i ne samo filmske, muzike jugoslovenske kinematografije".

Podsetivši da je Simjanović počeo kao jedan od rodonačelnika rokenrola na ovim prostorima, Zelenović je istakao da će ostati zapamćen najviše kao tvorac muzike za pokretne slike, ali da je radio i za televiziju i  pozorište i bio uspešan pedagog.

Simjanović je bio pedantan i sve arhivirao, prenoseći svoju muziku na nove nosače zvuka i to za 69 igranih filmova, 66 TV serija, 50 crtanih filmova i više od 500 TV spotova, a sam je izračunao da je to 11.000 minuta muzike, rekao je Zelenović i izrazio nadu da će "oko njegovog legata biti malo problema, jer je sve do detalja sređeno i popisano".

"Njegovo stvaralaštvo je do te mere postalo opšte dobro da je neraskidivi deo našeg muzičkog obrazovanja“, ocenio je Zelenović.

Tanja Bošković je izjavila da nikada nije srela čoveka koji "toliko duboko nije bio pojedinačan", već u paru sa svojom suprugom Ljiljanom.

"Nikad drugačije i ne mogu da ga zamišljam nego kao njih dvoje kao jedno. Lako je Simketu kad je bio voljen tako jako i kad je imao koga tako jako da voli. Lako je našoj kinematografiji, nju je Simke suštinski potpuno odvojio od zemlje i pretvorio je u nešto drugo, divno. Lako mu je bilo, čini mi se, čak i umreti zato što je znao da je besmrtan", rekla je Tanja Bošković.

Rade Radivojević istakao je da je uvaženi kolega i član Udruženja kompozitora Srbije Simjanović bio jedan od najeminentnijih stvaralaca primenjene muzike u Srbiji, čija su dela obeležila srpsku muzičku scenu u proteklih više od pola veka, zahvaljujući njegovoj plodnoj i raznovrsnoj delatnosti.

"Njegov rad odlikovao je visoki profesionalizam, posvećenost i potpuna predanost samom projektu", dajući svakom od njih originalni pečat, suvereno demonstrirajući raskoš svog talenta i sposobnost da se prilagodi prirodi medija, rekao je Radivojević i istakao da je Simjanović ostavio bogato nasleđe sistematizovano na 30 kompakt diskova.

Zoran Maksimović sa FDU naveo je rečenicu koja se često mogla čuti od apsolvenata na Katedri za snimanje i dizajn zvuka: "Ostao mi je samo Simke i diplomski".

"Ne zato što je profesor primenjene muzike Simjanović bio strog, nego zato što je voleo svoj posao i želeo da i njegovi studenti zavole ili bar razumeju primenjenu muziku", rekao je Maksimović, prisetivši se i svog prijemnog ispita na FDU kod Simjanovića, na tek formiranoj Katedri za snimanje i dizajn zvuka krajem 90-ih godina, kao i njihove kasnije saradnje kao kolega.

"Divili smo se Zoranu Simjanoviću i bili smo ponosni što je bio član naše katedre", rekao je Maksimović.

Goran Marković, koji je sa Simjanovićem snimio sve svoje filmove, primetio je da je umesno postaviti pitanje - ko je uopšte bio Zoran Simjanović.

"Mislim da je jedini odgovor da je bio što god vam padne na pamet. On je mogao sve", rekao je Marković, prisetivši se kako je za snimanje "Mirisa poljskog cveća" doveo frulaša koji nije mogao da odsvira temu, pa je "Simke uzeo frulu, za pet minuta naučio da svira i odsvirao to“, a isto je i pevačima i horu umeo da otpeva ono što je zamislio.

"Bio je čovek koji se pretvarao u bilo šta što treba priči, što je deo filma. Nikada nije muziku pravio za sebe, za izvođenje na koncertu. Njegova muzika - to su filmovi koje je uradio", istakao je Marković.

"Najviše smo razgovarali o tekstu i tako je pripremao muziku, kroz razgovor šta ćemo snimati. Onda bi seo za svoj otrcani pianino u dnevnoj sobi. Pričamo i on kroz priču pretvara to u nešto. To je bio taj proces u njemu", rekao je Marković, dodavši da je kasnije, u digatalnoj eri, Simjanović to odmah prihvatio i fantastično upotrebljavao sve inovacije.

Prema Markovićevim rečima, Simjanović je imao ideju da filmska muzika ne sme da se čuje, da postoje samo filmovi.

"Tek kasnije, iz nekoliko puta, povezujete. Prava filmska muzika je za njega bila nešto što je deo priče, nikada to nije odvajao. Bio je i odličan analitičar. Često smo razgovarali o tekstovima. Kad nešto nije išlo, često je to bila dramaturška a ne muzička greška", dodao je Marković.

"Njegova muzika je ušla u sve naše živote, a da toga nismo ni svesni. To je ono čemu je on težio. Želeo je da ostavi svoju muziku, to jest svoju dušu neprimetno, nepotpisano, a ipak stalno prisutno", potreseno je zaključio Marković govor na komemoraciji, nakon koje je prikazan njegov filmom "Specijalno vaspitanje", za koju je muziku komponovao Zoran Simjanović.

*Naslovna fotografija: Ivan Grlić

(SEEcult.org)