• Search form

24.01.2010 | 11:13

Posvećenost Branke Parlić

Pijanistkinja Branka Parlić, jedinstvena na ovim prostorima i šire po posvećenosti delu Erika Satija (Erik Satie) i “Novoj muzici”, govori u intervjuu za časopis “Nova misao” za savremenu kulturu Vojvodine o prvim koncertima savremene umetničke muzike još krajem 70-ih u Beogradu, saradnji s Mitrom Subotićem Subom sredinom 80-ih u otkrivanju Satija i svom daljem istraživanju i izvođenju tog kontroverznog i ekscentričnog francuskog kompozitora, kao i opusa začetnika minimalizma Filipa Glasa (Philip Glass) i postminimalista, ali i o teškoć

Posvećenost Branke Parlić

Pijanistkinja Branka Parlić, jedinstvena na ovim prostorima i šire po posvećenosti delu Erika Satija (Erik Satie) i “Novoj muzici”, govori u intervjuu za časopis “Nova misao” za savremenu kulturu Vojvodine o prvim koncertima savremene umetničke muzike još krajem 70-ih u Beogradu, saradnji s Mitrom Subotićem Subom sredinom 80-ih u otkrivanju Satija i svom daljem istraživanju i izvođenju tog kontroverznog i ekscentričnog francuskog kompozitora, kao i opusa začetnika minimalizma Filipa Glasa (Philip Glass) i postminimalista, ali i o teškoćama bavljenja umetnošću u sredini koja traži da “gotovo o svemu brinete sami”, te o nedovoljnom interesovanju studenata za muziku vremena u kojem žive, uprkos internetu.

Intervju Branke Parlić za novi broj časopisa “Nova misao” za savremenu kulturu Vojvodine, uz koji ide i CD sa Satijevom muzikom, portal SEEcult.org prenosi u celini, sa citatima Satija, Glasa, Džona Kejdža (John Cage) i Žana Koktoa (Jean Cocteau) u dodatku.

Umetnička smelost na delu

Ispod fotografije dečaka obučenog kao devojčica, snimljenoj u Brajtonu 1867. godine, nalazi se kaligrafskim slovima ispisan autograf Erika Satija: “Na svet sam došao vrlo mlad u vreme koje je bilo vrlo staro”. 

I danas se na njegov opus gleda sa podozrenjem, kao na delo čudaka  koji je iza sebe ostavio orman sa sivim odelima, kišobranima i hrpom  brižljivo ispisanih cedulja spakovanih u kutije od cigara. Veliku umetničku smelost u Satijevoj muzici otkriva, sredinom prošlog veka, američki kompozitor Džon Kejdž, uz konstataciju da nije u pitanju Satijev značaj, nego da je on neophodan. To je bio jedan od dominantnih puteva kojim je krenula savremena umetnička muzika. Od pijanista koji na svom repertoaru imaju isključivo “Novu muziku” izdvaja se Branka Parlić. Njene interpretacije i duboko razumevanje stavljaju je u red posvećenih (initiés).

Svojim dvadesetogodišnjim umetničkim radom i zalaganjem za prezentovanje Satijeve i “Nove muzike”, Branka Parlić je podstakla brojne naše umetnike kako u oblasti klasične tako i pop-rok muzike, da slušaju i izvode njegova dela, kao i dela savremenih kompozitora minimalizma i postminimalizma.

- NM: Još za vreme studija klavira u Beogradu u klasi prof. Olge Mihailović, krajem 70-ih godina prošlog veka, Vi ste bili jedan od osnivača Ansambla za drugu novu muziku, svojevrsnog udruženja koje je propagiralo nove ideje, novo mišljenje muzike, kao i nov koncept izvođenja i sagledavanja interakcije između izvođača i publike. Možete li nam reći koliko je za Vas kao entuzijastu za savremenu muziku bilo važno to okruženje i ko je pored Vas bio u tom udruženju?

BP: Članstvom i radom u Ansamblu za drugu novu muziku zapravo je započelo moje interesovanje i bavljenje “Novom muzikom”. U vreme studija na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, družila sam se sa studentima raznih odseka, sličnih interesovanja i senzibiliteta i tako sam se našla u prilici da se priključim osnivanju i radu u ovom Ansamblu. Pored mene članovi su bili tadašnji studenti kompozicije Miroslav Miša Savić, Miodrag Lazarov Pashu, Milimir Drašković, Vladimir Tošić, Dragan Ilić, zatim studentkinje klavira Ksenija Zečević, Olgica Antić, Nada Kolundžija, Anđelka Marjanović i drugi, koji nisu bili stalni članovi nego su nam se priključivali po potrebi.

Naš prvi koncert, u beogradskom Studentskom kulturnom centru (SKC) davne 1979. bio je nesvakidašnje iskustvo kako za publiku, tako i za sve nas, muzičare. Pred prepunom salom prvi put smo izveli kompoziciju “Permutacije” mladog kompozitora Miloša Raičkovića, pisanu u stilu minimalizma. Iako smo pomalo strepeli od reakcije publike, naš entuzijazam je izgleda bio zarazan, publika je bila oduševljena koliko i mi sami, jer smo svirali nešto potpuno novo i drugačije.

Ovaj koncert dogodio se tek nekoliko godina nakon prve pojave ovog muzičkog pravca u Americi. Prva opera Filipa Glasa “Ajnštajn na plaži” (Einstein on the Beach), kojom je postigao svetsku slavu, 1976. bila je izvedena na BITEF-u, nakon premijere u Avinjonu, a svega par meseci pre izvedbe u Metropoliten operi u Njujorku. U Beogradu su tada bili prisutni Filip Glas sa svojim Ansamblom i režiser opere Robert Vilson (Robert Wilson). Beograd je zaista bio svet tih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Upravo tih godina engleski muzikolog i kompozitor Majkl Najman (Michael Nyman) nazvao je ovaj pravac minimalizam. Kasnije je i sam Najman počeo da komponuje u tom stilu, uz naravno, novine svojstvene engleskoj školi. Godine 1979. imali smo zadovoljstvo da zajedno sa Ansamblom Majkla Najmana (Michael Nyman Ensemble) nastupamo na prestižnom zagrebačkom Bijenalu savremene muzike. Tih godina pa sve do kasnih 80-tih, Filip Glas i drugi američki minimalisti nisu dozvoljavali štampanje svojih kompozicija, te smo ih mi samo “izdaleka” slušali, ali ne i svirali. No, članovi Ansambla, kompozitori, pisali su za nas, a nekako se tu našla i kompozicija američkog kompozitora Roberta Morana koju smo i izveli na Bijenalu.

- NM: Kada ste kao muzički pedagog i pijanista započeli Vaša istraživanja u oblasti muzike Erika Satija davne 1986. godine, tada je malo ljudi znalo za ovog kompozitora na tlu tadašnje Jugoslavije, osim uskog kruga profesionalnih muzičara. Da li ste i od kojih krugova dobili podršku za izvođenje i snimanje ove muzike i da li ste nailazili na neke prepreke u ostvarivanju ovog cilja?

BP: Muziku francuskog kontroverznog i ekscentričnog kompozitora Erika Satija prvi put sam čula u crtanom filmu “Satiemania” Zdenka Gašparevića iz tada čuvene Zagrebačke škole crtanog filma. Sam crtani film je fantastičan, a muzika koja ga je pratila je bila veliko otkrovenje za mene. Uskoro je moj prijatelj, tada mladi student muzike Mitar Subotić Suba (1963-1999) doneo iz Pariza note sa klavirskim kompozicijama Erika Satija. Mi smo Satija zajedno otkrivali, a kroz pokušaje da ga smestimo u neki od muzičkih pravaca tog doba, shvatili da je njegova muzika izvan vremena u kom je nastala, da ne pripada nijednom umetničkom pravcu, te da je jedinstvena i samo njemu svojstvena. Moram da naglasim zbog čitalaca mlađe generacije, da u to vreme, dakle početkom 80-ih godina, nije postojao internet i nije bilo lako doći do potrebnih informacija, bez odgovarajuće literature. Naravno, literaturu na engleskom i francuskom jeziku smo nabavili nešto kasnije, kada smo već zaključili (ispostavilo se sasvim ispravno) da je Sati, poput autentičnog muzičkog vizionara, uticao i najavio glavne tendencije u umetnosti 20. veka, kao što su neoklasicizam, nedrealizam, dada, performans, hepening, teatar apsurda, repetativnost, minimalizam, ambijentalna muzika...

Njegovoj muzici me je privukla svedenost, jednostavnost i prozračnost, a možda ponajviše činjenica da je izvođaču dao potpunu slobodu u kreiranju. Kroz duhovita, pa čak vrlo često i apsurdna uputstva, on na neki način “komunicira” s pijanistom, ali ne nameće nikakva pravila. Kao akademski pijanista, naučena sam da sa velikom pažnjom i pravilnim razumevanjem tumačim sva uputstva koja autor daje u kompoziciji, kao i da poštujem karakteristike stila kome delo pripada. Sada se po prvi put srećem sa muzikom koja ne pripada niti jednom poznatom pravcu, u kojoj me kompozitor, načinom na koji je napisana kompozicija, čak i “podstiče” da se oslobodim i kreiram zvuk kakav mislim da bi trebao da bude. To je razlog zašto slušajući Satijevu muziku, nailazimo na potpuno razičite interpretacije, pre svega, u pogledu tempa, pa onda boje, izraza, atmosfere ... Tih davnih 70-ih godina prošlog veka, pri Radio Novom Sadu je postojala Produkcija kojoj sam ponudila ovaj zanimljivi materijal, a na kome sam radila sa toliko zadovoljstva i predanosti.

Snimala sam u Studiju M, sa Dianom Eberst kao producentom i taj snimak se nalazi na ploči “Initiés” (Posvećeni), a drugi put sam snimala sa Subom kao producentom. Na taj drugi snimak Suba je dodavao raznorazne zvučne efekte i ova kompozicija, pod nazivom “Thanx Mr. Rorschach - Ambijenati na muziku Erika Satija”, nalazi se na njegovoj ploči “Disillusioned”. U vreme rada na ovim snimcima ni Suba ni ja nismo imali nikakvu ideju, niti plan o izdavanju ploče... jednostavno smo snimali za Radio Novi Sad, a svi snimci koje bi Produkcija napravila, prolazili su  proveru komisije i potom završavali  u radijskoj fonoteci. Oba snimka su uradjena 1986. U to vreme je radio emisija Randevu sa muzikom slavila 30 godina rada i urednici te emisije, Vitomir Simurdić, Anđelko Maletić i Bogomir Mijatović, odlučili su da to obeleže zanimljivim i vrednim izdanjima u malim ekskluzivnim tiražima. Tako su se pojavile, između ostalih, moja ploča “Initiés” i Subina “Disillusioned”. Niko od nas nije ni slutio koliko će ploča Initiés postati tražena i koliko će muzika Satija za kratko vreme steći veliki broj fanova u celoj Jugoslaviji. Do tada je Sati bio prilično nepoznat, pa čak i u muzičkim krugovima, a informacije o njemu svedene na nekoliko redova u udžbenicima Istorije muzike. Kako je taj mali ekskluzivni tiraž vrlo brzo razgrabljen, PGP RTB  iz Beograda je doštampao novih 500 primeraka.

Ne, ni na kakve prepreke nisam nailazila, naprotiv svi urednici, pa i sam tadašnji glavni i odgovorni urednik Muzičke redakacije, muzikolog Dušan Mihalek, založili su se da sve promocije i prezentacije budu urađene na najbolji mogući način. Te 1988. održala sam tri velika promotivna koncerta u Novom Sadu, Beogradu i Ljubljani. Bila je to prva ploča sa  muzikom Satija na prostoru tadašnje Jugoslavije. Danas je ova ploča raritet i još uvek tražena, a muzika Satija, sada već dobro poznata, i dalje stiče sve više poklonika. Često mi u poslednje vreme, nakon koncerta, prilaze ljudi sa pločom u ruci i pričom kako su je nabavili, kako su otkrili muziku Satija, koliko im je značila ... U to vreme Satijeva muzika je inspirisala i konceptualne umetnike Miroslava Mandića i Balinta Sombatija, koji su je koristili u svojim radovima, a potom i pozorišnog režisera Harisa Pašovića koji je čuvene “Gnossienne” koristio u predstavi  Frenka Vedekinda “Buđenje proleća” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu.

- NM: Nakon duže pauze, objavljivanjem reizdanja “Initiés ’88 - Initiés ’99” 1999. godine na kompakt-disku s dodatno snimljenim materijalom, nastavljate karijeru izvođača i istraživača muzike Erika Satija i to premijernim izvođenjem njegovih kompozicija-projekata “Vexations”, “Jack in the Box”, kao i niza kabaretskih pesama. Šta Vas je navelo da se nakon pauze vratite ovom kompozitoru i njegovim delima?

BP: Ne bih rekla da sam se, nakon pauze, vratila njegovim delima. Zapravo nije ni postojala pauza. Sati i njegova muzika uvek su bili tu negde oko mene. U vreme bombardovanja u proleće 1999. počela sam da radim na novim Satijevim kompozicijama. Nisam imala jasnu ideju šta dalje sa njima ali sam imala potrebu da pobegnem od stresne svakodnevice i radim nešto kreativno, koliko je to, uopšte, bilo moguće u tim okolnostima. Postala mi je neizdrživa ta napeta atmosfera prouzrokovana neprekidnim bombardovanjem i kolektivni nerad kome su se svi predali: kao da je sve stalo, kao da su svi stali. Po prestanku bombardovanja, rešila sam da snimim taj novi materijal, u novosadskoj Sinagogi i Studiju M Radio Novog Sada. Novosadski Radio 021 je tada imao produkciju i bili su voljni da izdaju moj prvi kompakt disk koji sam nazvala “Initiés ’88 - Initiés ’99”. Sam naziv pokazuje da se na ovom izdanju nalazi kompletan materijal sa ploče “Initiés” iz 1988. kao i novosnimljeni materijal iz 1999. Prethodnih godina potpuno sam prestala sa javnim nastupima, jer više nikoga nije interesovala umetnost, a nisam ni želela da javno nastupam niti da budem aktivna u vremenu u kakvom smo tada živeli.

Moj prvi koncert, nakon te duge pauze, bio je u Nišu i to na poziv jednog tamošnjeg agilnog producenta, koji je i sam bio fan mog izvođenja Satija. Te iste godine Satijeve klavirske kompozicije sam svirala i u Novom Sadu, Podgorici i Banja Luci.

U čast rođendana Erika Satija, Miša Savić, Čedomir Drča, Nada Kolundžija i ja smo osmislili, koncipirali i organizovali veliki koncert pod nazivom “Description Automatiques” (Automatski opisi ; kompozicija koju je Sati kao rođendanski poklon posvetio sebi), koji je 17. maja 2001. godine održan u sali SKC-a u Beogradu. U nastavku ovog koncerta, prvi put je u zemlji i regionu, intregralno izvedena Satijeva kompozicija “Vexations” (Uznemiravanja). Želim da naglasim da smo te večeri na koncertu premijerno izveli dve kompozicije iz ciklusa “Mousique d’Ameublement” (Muzika Nameštaja) Erika Satija, za tri klarineta, trombon i klavir u četiri ruke. Ovaj ciklus je prva ideja ambijentalne muzike, dakle muzike koja se čuje ali ne sluša aktivno. Kako su to kratke kompozicije koje se ponavljaju neodređeni broj puta, one se mogu smatrati i pretečom muzičkog pravca druge polovine 20. veka - repetativna muzika ili minimalizam.

Naravno, nisu bile prihvaćene na pravi način u vreme kada su prvi put izvedene u Parizu 1920. Mi smo ih još samo jedanput  izveli na novosadskom koncertu i to je, nažalost, bilo poslednji put. Pored ovog ciklusa i nekoliko kompozicija za klavir solo, bile su izvedene šansone za glas i klavir, kao i film “Entr’acte” (Međučin) sa originalnom Satijevom muzikom Cinema. Film je iz 1924. godine i sastavni je deo baleta “Relache” (Odloženo), a scenario za film i balet napisao je Frensis Pikabija (Francis Picabia). Ovo je primer prve filmske muzike, budući da je u eri nemog filma Sati namenski napisao muziku za ovaj kratki film. Film je u duhu nadrealizma, režirao tada mladi reditelj Rene Kler (René Clair) kao svoj drugi film, a u njemu se pojavljuju Sati, Pikabija, Man Rej (Man Rey), Marsel Dišan (Marcel Duchamp) i članovi Švedskog baleta koji su izvodili balet Relache na premijeri u Parizu.

Kao rezultat mog daljeg istraživanja Satijeve kamerne muzike, posebno njegovih kabaretskih pesama i šansona, bio je jedan izuzetno lep i zabavan koncert  pod nazivom “Jack-in-the-Box”, u Studiju M Radio Novog Sada 2002. Na ovom koncertu  su izvedene šansone i kabaretske pesme sa kraja 19. i početka 20. veka. Sati se gotovo ceo svoj život izdržavao svirajući po kafeima kao pijanista. Šansone, kafe-songovi i kabaretske pesme bile su svojevrsna zabavna muzika u Francuskoj početkom 20. veka. Sati je pravio obrade popularnih pesama toga vremena za klavir, a u isto vreme  pisao i nove pesme za manje ili više popularne pevače toga doba. No, kada je njegovu pesmu “Je te Veux” (Želim te) uvrstila na svoj repertoar, tadašnja velika zvezda mjuzik-hola Polet Darti (Paullete Darty), on je postao veoma cenjeni kompozitor ovog žanra.

Koncertom “Jack-in-the-Box” želela sam da, nakon niza koncerata sa Satijevom prozračnom i meditativnom  muzikom za klavir, pokažem i drugu stranu njegove ličnosti. Na celokupno njegovo stvaralaštvo veliki su uticaj imali, koliko god to apsurdno zvučalo,  Gregorijanski koral i kabaretska muzika. Na tom koncertu je svoje blistave trenutke doživeo bariton Saša Kovačić, solista SNP-a, koji je prvi put u karijeri pevao pesme ovog žanra i dobio je gromoglasne ovacije. Iako je program bio ekskluzivan i atraktivan, imali smo, nažalost, još samo tri koncerta (u Budvi, Podgorici i Vršcu), pošto se Saša teško razboleo i iznenada preminuo. Od tada “njegove” pesme nisam stavljala na koncertni program, a bojim se da ću teško naći drugog pevača koji će ih tako ubedljivo i sa toliko šarma i potrebne ležernosti izvoditi.

Kako je svita “Jack- in- the-Box” (po kojoj je koncert dobio naziv) pronađena nakon Satijeve smrti, nije bila izvedena za njegovog života i prvi put je objavljena 1929. godine. Odlučila sam se za verziju sa klarinetom pošto smatram da je boja ovog instrumenta odgovarajuća za stil kafe-muzike. Sam kompozitor nije precizirao za koji je sastav svita napisana ali je naveo da treba da se izvodi uz pantomimu. Tako smo na koncertu, pored odličnog klarinetiste Aleksandra Tasića, na sceni imali i novosadskog glumca Ratka Radivojevića. Na narednim koncertima ovu ulogu je preuzeo novosadski glumac Vladimir Tintor.

Sa kultnim francuskim umetnikom Žanom Koktoom (Jean Cocteau) Erik Sati se sreo početkom 20. veka radeći na Šekspirovom komadu “San letnje noći”. Iza te saradnje je ostala kompozicija Pet Grimasa za klavir solo. Moj naredni koncert “Pet Grimasa ili San letnje noći”, je još jedan koncert s kamernom i kabaretskom muzikom na kome je, ovaj put, učestvovao veliki broj novosadskih muzičara. Sve ove kompozicije bile su prvi put izvedene u Srbiji, a neke, nažalost, i jedini. Kada je ovako puno učesnika, veoma je teško uklopiti slobodne termine svih, a i previše je skupo za neka eventualna gostovanja. Brižljivo odabiram program i naziv svojih koncerata, svaki ima temu ili odredjeni koncept. Uz zanimljive svetlosne efekte i posebno dizajnirane plakate i koncertne programe, nastojim da svaki koncert učinim pomalo intrigantnim i da zainteresujem  publiku.

- NM: Jedno od Satijevih najekstremnijih poduhvata je i “Vexations” (Uznemiravanje), svojevrsni ogled o izdržljivosti slušalačke publike zbog svog ekscentričnog koncepta ponavljanja jedne teme 840 puta u nizu bez prestanka. Opišite nam vaše viđenje ove kompozicije i iskustva prilikom njenog izvođenja, kao i reakciju mnogobrojnih slušalaca od premijernog izvođenja u SKC-u u Beogradu do Exita na Petrovaradinskoj tvrđavi?

BP: “Vexations” ili “Uznemiravanja” je kratka kompozicija, zapravo jedna tema sa dve harmonizacije, a koju po Satijevom uputstvu treba ponoviti 840 puta. Kako nije bila izvedena za Satijevog života, različita su tumačenja ovog uputstva. Dok jedni misle da je to samo još jedna u nizu Satijevih šala, drugi, a među njima i Džon Kejdž, mišljenja su da to ima svoje opravdanje, pošto je kompozicija napisana 1893. godine u vreme Satijevog, ne baš srećnog perioda u životu. Sam Kejdž je, sa još desetoro pijanista, prvi put integralno izveo “Vexations” u Njujorku 1963. godine u trajanju od 18 sati i 40 minuta. Među izvođačima je, pored Kejdža, bio i njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik, pijanista Dejvid Tjudor (David Tudor), Džon Kejl (John Cale) klavirista i violista koji je sa Lu Ridom (Lou Reed) 1965. osnovao bend Velvet Undergraund, Džošua Rifkin (Joshua Rifkin), pijanista i dirigent poznat po tome što je snimivši dela Skota Džoplina 70-ih godina, ponovo vratio na scenu Regtime. Zanimljivo je da je jedina žena među deset izvođača bila plesačica i koreografkinja, članica trupe Mersa Kaningema  (Merce Cunningham) Viola Farber. Ovom izvođenju prisustvovao je i nezaobilazni Endi Vorhol (Andy Warhol).

Prvo beogradsko izvođenje “Vexationsa” počelo je u ponoć 17. maja 2001. nakon završenog koncerta Description Automatiques. Svakih pola sata za klavirom su se smenjivali učesnici, među njima je bilo, ne samo muzičara i izvodjača umetničke muzike (Miša Savić, Maja Rajković, Miloš Petrović, Nada Kolundžija, među njima i ja), nego i džez i rok muzičara (Dragan Ilić i Dragan Jovanović Krle, članovi rok grupe Generacija 5, Dušan Šević, Igor Malešević, Margita Stefanović Magi...), kao i studenata kompozicije sa Fakulteta muzičke umetnosti. Neprekinuti zvuk klavira trajao je punih 15 sati. Kako je koncert počeo u ponoć i odvijao se do 15h narednog dana, tokom većeg dela noći i ranog jutra, sala je bila gotovo prazna, no kasnije, tokom dana, ponovo se publika okupila i prisustvovala završetku ovog maratona. Na ponovljenom koncertu u Novom Sadu, izveden je samo mali deo ove kompozicije. Nakon “mojih”  prvih 15 minuta, u duetu su svirali klaviristkinja Margita Stefanovic Magi i Branislav Aksin na trombonu. Nažalost, to je bilo poslednje Magino pojavljivanje pred publikom.

Na Exitu 2006. desila se novosadska premijera integralnog izvođenje “Vexationsa”. Ovim maratonom Exit je najavio buduću Art scenu na kojoj bi se izvodila Nova umetnička muzika. Mesec dana pred izvođenje, na Exitovom sajtu je bio raspisan konkurs za sve zainteresovane muzičare. Na taj način se prijavilo veliki broj učesnika iz zemlje i regiona, a medju njima je pored studenata muzike bio i Horkestar iz Beograda, ponovo Miša Savić i Dragan Jovanović Krle i Dragan Ilić (Generacija 5), Saša Krga, plesač, Mina Mitrušić, klaviristkinja iz kultne grupe La Strada, Srđan Asanović, kontra tenor, novosadski VJ Ivan Milinkov Vanjus na elektronici i mnogi, mnogi drugi. Svi oni su sami osmislili svojih pola sata, u sastavu kakvom su želeli, ali uslov je bio da zvuk klavira ne bude prekinut. Imali smo na raspolaganju dva klavira, pa je to bilo izvodljivo. Početak maratonskog izvođenja “Vexations” je bio poslednje večeri Exit festivala u 19h, a završio se u 10h narednog jutra. Ovoga puta je publike bilo tokom cele noći pa sve do samog kraja, narednog jutra. Sva izvođenja su bila drugačija, originalna, zanimljiva - od klavira solo, preko gudačkog kvarteta, plesa, pevanja, roka, džeza, zvuka prvog elektronskog instrumenta Teremin, Ramba Amadeusa ...

- NM: Na koncertu posvećenom novosadskom kompozitoru i producentu Mitru Subotiću-Subi 2006. godine, premijerno ste izveli kompoziciju pod nazivom “Gnossiene no. 7” Erika Satija, koja je pronađena zahvaljujući francuskim muzikolozima. Možete li nam reći nešto više o ovoj kompoziciji i koliko se ona razlikuje u odnosu na prethodne kompozicije istog naziva?

BP: Gnossienne No. 7 se prvi put pojavljuje 1891. u ciklusu “Les Fils de Etoile” (Sin Zvezde ), a potom se “krila” u ciklusu “Trois morceaux en forme de poire” (Tri komada u obliku kruške) za četiri ruke. Kasnije su muzikolozi to povezali i na osnovu strukture kompozicije, harmonskog sklopa, po jedinstvenoj atmosferi i naravno godini kada je nastala, zaključili da ta kompozicija pripada ciklusu Gnossiennes.

Novopronađena, sedma, na neki način zaokružuje ciklus i daje mu konačan oblik. Edicija Peters je 1984. prva izdala integralan ciklus svih sedam Gnosijena. Na koncertu/omažu Subi, pod nazivom “Cadeau” (Poklon) 2006. godine prvi put sam je predstavila publici, odnosno prvi put sam svirala kompletan ciklus.

Tom prilikom sam obeležila i 20 godina od nastanka prvih snimaka Satijevih klavirskih dela, snimljenih u Studiju M, mestu gde se koncert i odvijao. I sam datum održavanja koncerta, 23. juni, bio je zanimljiv, jer to je dan Subinog rođenja, a u isto vreme i moj rođendan, kao i datum kada su rođeni Zoran Janjetov Janja, Subin blizak prijatelj i Katia B, brazilska pevačica sa kojom je Suba sarađivao, a koji su, pored ostalih, učestvovali u realizaciji ovog velikog događaja. Janja je dizajnirao plakat, Katia B je sa svojim muzičarima nastupila u drugom delu koncerta, Ivan Milinkov Vanjus napravio je video film o Subi, a izbor Subinih kompozicija koje su se emitovale u holu Studija M, napravio je Subin prijatelj i čovek koji je velikim delom zaslužan za početak Subine afirmacije, Dragan Gojkovic Goja. I još mnogo prijatelja je na razne načine bilo angažovano, a prepuna sala Studija M je pokazala koliko Suba i dalje ima prijatelja i poštovalaca.

- NM: Pored Erika Satija, kojem ste posvetili značajan deo profesionalne karijere, Vas zaokupljaju i dela novijih predstavnika muzike minimalizma i njenih varijanata poput Filipa Glasa, Arvo Parta, Majkla Najmana i drugih.

BP: Rad na delima Filipa Glasa začetnika minimalizma i na delima postminimalista Arva Perta (Arvo Pärt), Majkla Najmana (Michael Nyman), Vima Mertensa (Wim Mertens), je na neki način logičan sled nakon bavljenja muzikom Erika Satija. Kao što sam već pomenula, njegove ideje su najavile tendencije u savremenoj muzici, pa čak, usuđujem se reći i u savremenoj umetnosti uopšte. Svojim akcijama u okviru baleta Parada, Merkur i Relache nagovestio je budući hepening, performans i umetnost grafita. Džon Kejdž u svojoj knjizi “Silence” kaže: “Nije u pitanju Satijev značaj, on je neophodan”.

Mnogi muzikolozi Erika Satija smatraju ocem minimalizma. On je još krajem 19. veka u svojim kompozicijama za klavir i svojim baletima, ritmičku strukturu pretpostavio harmonskoj strukturi. Iste ove odlike, nekoliko godina kasnije, prepoznala sam u muzici američkih minimalista i tada sam se, shvativši da se radi o kontinuitetu Satijeve ideje, konačno opredelila i posvetila “Novoj muzici”. Činjenica da ritmička struktura može da kreira i utiče na melodijski razvoj, u muzici Zapada je do pojave američkih kompozitora - minimalista 60-ih godina, bila nepoznata, dok je u tradicionalnoj muzici Istoka to oduvek bila glavna odlika. Mislim da me je ta repetativnost i hipnotička atmosfera opčinila i definitivno “zarobila”. Rekla bih da minimalizam i postminimalizam potpuno korespondiraju sa današnjim vremenom i da je zato tako komunikativan sa publikom. Ponekad u toku svojih koncerata održim i kraće predavanje o ovom muzičkom pravcu, pošto smatram da bi koncerti trebali da budu mesto gde se publici, pored prepuštanja  prijatnim zvucima, daje prilika i da se informišu i edukuju o muzici koja se izvodi.

- NM: Ono što Vas kao izvođača izdvaja od većine umetnika novosadske muzičke umetničke scene jeste propagandni materijal vaših koncerata, kao i specifičan odabir prostora i pratećih vizuelnih efekata. Možete li nam reći nešto više o ovim segmentima na koje mnogi današnji umetnici retko obraćaju pažnju, a često dopuštaju drugima da o ovome odlučuju?

BP: Mislim da je važno da uz novi zvuk ide i nova “slika”. Kako sviram isključivo muziku 20. i 21. veka, čini mi se potpuno primereno da u prezentaciji te muzike koristim tehnologiju 21. veka. I u tehnički slabije opremljenim salama, nastojim da koncert makar “obojim” svetlima. Kada je to moguće i opravdano programom koji je zastupljen na koncertu, na razne načine koristim i vizualizaciju koja je uvek namenski rađena za komade koje sviram.

Muzika koja je bazirana na repeticijama i trajanju, slušaocu nudi nov način slušanja, a koji nije memorija i anticipacija, što je inače uobičajen način slušanja muzike ranijih epoha. Slušanje ovakve muzike opušta, umiruje, okreće ka “unutra”. Ova muzika donosi vibracije i jednu hipnotičku atmosferu - ona je kao svetlost i toplota - prijatnost u svakom obliku. Brižljivo dizajnirani štampani materijal - plakati i koncertni flajeri su takođe sastavni deo celokupne slike koncerta. Dizajnom i opremom nastojimo da koncertni flajeri budu poput malih umetničkih objekata koji neće završiti zgužvani i ostavljeni na izlazu iz koncertne sale. Imam  veliko zadovoljstvo da o svemu tome brine mali tim, na čelu sa Čedomirom Drčom (u zajedničkoj kuhinji  svašta nam pada na pamet), inače pripadnikom novosadske umetničke neoavangradne scene 70-ih godina.

- NM: Filip Glas i Džon Kejdž su određen period svog života proveli na Bliskom i Dalekom istoku pročavajući drevnu filozofiju i posebne mehanizme upravljanja svojim psiho-somatskim bićem. Gde Vi pronalazite unutrašnji mir i kako se pripremate za jedan koncert ove transcedentalne muzike?

BP: Na žalost živimo u vremenu i prostoru gde nije lako pronaći unutrašnji mir, a teško je i slediti primer Glasa i Kejdža, pa otići na mesto gde se takav mir može postići. Bavljenje umetnošću u ovoj sredini traži od vas da gotovo o svemu brinete sami, pa je tako nezamislivo da jedan umetnik može biti potpuno posvećen svom radu. Ja se jednako kao i svi koji žele da predstave svoj rad na najbolji način, borim sa gomilom problema koji se tiču organizacije koncerta. Ali, kako sam se na to već navikla, to me mnogo ne ometa u pripremi. Na sam dan koncerta imam svoje rituale kojih se držim i koji me polako, od samog jutra, uvode u tu drugu stvarnost. U trenutku izlaska na scenu ja sam potpuno mirna i posvećena.

- NM: Performans je za Vas uvek predstavljao neodvojivu kategoriju od muzike što ste više puta pokazali angažovanjem naših poznatih koreografa i glumaca na svojim koncertima. Jedan sličan multimedijalni projekat jeste i nedavno koncipirani “Entr’acte” i “Orfej”. Možete li nam reći nešto više o ovom projektu?

BP: Letos sam na koncertu u Sinagogi, u organizaciji Exit festivala, sa velikim zadovoljstvom, prvi put svirala “Orfej svitu” (Orphée Suite). Mogu sa neskrivenim ponosom da kažem da je ovo bilo premijerno izvođenje Glasovog “Orfeja” u celom regionu. Postmoderna opera “Orfej”, bazirana na istoimenom filmu Žana Koktoa iz 1949. godine, prva je opera iz Glasove Kokto Trilogije (Cocteau Trilogy). Američki pijanista Pol Barnes (Paul Barnes) uradio je transkripciju za klavir solo i premijerno je izveo 2001. Razoružavajuća jednostavnost izraza u Glasovoj muzici  izvanredno je prilagođena da prenese svu dramatičnost i nedoslednost u pokušaju da se transcedentni ideal ostvari; napetost između duhovnog i fizičkog sveta, protivurečnost vlastitih težnji prema uzvišenom i banalnom, a koja je opisana u grčkom mitu o Orfeju i Euridici. Svaki stav “Orfej svite” pratile su vizualizacije novosadskog VJ Ivana Milinkova Vanjusa, u kojima su korišćeni fragmenti iz Koktoovog filma.

Prilikom gostovanja na ovogodišnjem filmskom festivalu u Motovonu, na program sam pored “Orfej svite” dodala i nemi film “Entr’acte” Renea Klera sa Satijevom muzikom Cinema. Uvek nastojim da za svaku posebnu priliku napravim i odgovarajući koncept koncerta.

- NM: Koliko je interesovanje studenata novosadske muzičke akademije za muziku minimalizma i uopšte muziku 20. veka i kakva su Vaša iskustva po tom pitanju kao dugogodišnjeg muzičkog pedagoga?

BP: Po mom mišljenju interesovanje je vrlo malo, ali i znanje koje donose iz srednje škole je daleko od zadovoljavajućeg. Razlog tome možda treba tražiti u njihovoj opštoj nezainteresovanosti, nedostatku literature vezane za umetničku muziku druge polovine 20. veka i … zapravo, ne znam više šta su pravi razlozi?! Uprkos internetu koji olakšava pristup informacijama i pruža mogućnost slušanja muzičkih primera, većina studenata muzike kao da nije dovoljno radoznala da otkriva nešto novo, kao da im nedostaje avanturistički duh, hrabrost da se prepuste nečemu što im je nedovoljno poznato... ne, nema opravdanja zašto ne poznaju muziku vremena u kome žive i zašto nisu radoznali da saznaju u kom pravcu se muzika kretala nakon '50-tih godina prošlog veka …

- NM: Planirate li neke nove projekte-koncerte i šta možemo da očekujemo u periodu koji je pred nama?

BP: Razmišljam o koncertu na kome bih izvela odabrana solo i kamerna dela, a koja su do sada, iz raznih razloga, doživela samo jedno izvođenje pred publikom... no, ta ideja i još po koja, su tek u fazi promišljanja.
 

Polako se pripremam i za koncert u Švajcarskoj gde ću svirati dela Erika Satija, za klavir solo i filmsku muziku Cinema uz emitovanje filma “Entr’acte”... imam otvoren poziv za ponovno gostovanje na Filmskom festivalu u Motovunu... zapravo, ne želim da najavljujem mnogo unapred, kada je sve tako neizvesno i sve se tako neočekivano i brzo menja. Pripremam nove kompozicije, obnavljam stare... ma, ja sam uvek raspoložena za svirku ako se desi neki poziv... ali, sudeći po mom dosadašnjem iskustvu, naša sredina nije dovoljno raspoložena da prihvati savremenu umetničku muziku.

C I T A T I

Umetnost fonometrije
“Svi će vam reći da ja nisam muzičar. To je tačno. Od samog početka moje karijere, odmah sam se klasifiovao među fonometrografičare. Moja dela su čista fonometrija. Bilo da je reč o Sinu zvezda (Le Fils de etoiles) ili o Tri komada u obliku kruške (Les Troix Moreceux en forme de poire) ili o U odeći konja (En habit de cheval) ili o Sarabandama,  primećujemo da nijedna muzička ideja nije prethodila stvaranju ovih dela. Ovde dominira naučna misao.
Uostalom veće mi je zadovoljstvo da merim zvuk nego da ga čujem. Radim radosno i sigurno sa fonometrom u ruci.
Šta sve nisam vagao i merio? Sve od Betovena, Vivaldija itd. To je čudno.
Prvi put kad sam se služio fonoskopom, proučavao sam sniženo h. Uveravam vas, u životu nisam video ništa odbojnije. Zvao sam i svog slugu da ga vidi.
Na fono skali, jedno obično povišeno f dostiglo je 93 kilograma. Širilo je zvuk jakog i velikog tenora kog sam takođe izmerio.“
Erik Sati, Sećanja zaboravnog čoveka (Memoires d’un amnesique)

Dan muzičara
Umetnik mora da uredi svoj život.
Evo precizne satnice mojih dnevnih aktivnosti:
Ustajem u 7 sati i 18 minuta; inspirisan sam od 10:43 do 11:47. Ručam u 12:11, a ustajem od stola u 12 sati i 14 minuta.
Od 13:19 do 14:53 - počasno jahanje na leđima konja po mojim posedima. Naredna inspiracija: od 15 sati i 12 minuta, do 16:07.
Razne aktivnosti (mačevanje, razmišljanje, nekretanje, posete, vežbanje, kontemplacija, plivanje, itd ...) od 16:21 do 18:47.
Večera se servira u 19:16, a završava u 19:20. Zatim sledi čitanje simfonije (naglas), od 20:09 do 21:59.
Redovno ležem u 22 sata i 37 minuta. Jednom nedeljno (utorkom) ustajem tačno u 03:19.
Jedem samo belu hranu: jaja, šećer, strugane kosti; salo mrtvih životinja; teletinu, so, kokos, piletinu kuvanu u beloj vodi, mešano voće, pirinač, belu repu; kamforni crni puding, špagete, sir (beli), salatu od pamuka i neke vrste ribe (bez kože, oderane).
Kuvam vino, koje pijem hladno, smešano sa sokom od fuksije. Imam dobar apetit, ali nikada ne govorim dok jedem, iz straha da se ne udavim.
Dišem pažljivo (malo, pomalo). Veoma retko plešem. Dok hodam držim se za rebra, dok mi je pogled fiksiran unatrag.
Budući da sam veoma ozbiljne naravi, ako se smejem onda je to sasvim nenamerno. Uvek se, kada to učinim, ljubazno izvinjavam.
Spavam samo sa jednim zatvorenim okom; moj dremež  je, međutim, veoma dobar. Imam okrugao krevet sa izrezanom rupom - za moju glavu. Svaki sat sluga mi uzima/meri  temperaturu i daje mi drugu.
Već dugo sam pretplaćen na modni časopis. Nosim belu kapu, bele soknice i beli mantil.
Moj doktor mi je uvek preporučivao da pušim. Uz ovaj savet bi još dodao: " ... Puši, stari druže! Ako ti nećeš, neko će to uraditi umesto tebe”.
Erik Sati, Sećanja zaboravnog čoveka (Memoires d’un amnesique)

Estetika belog
“Duboka originalnost  jednog Satija donosi mladim muzičarima učenje koje ne podrazumeva napuštanje njihove lične originalnosti.
Sati pokazuje beli put na kom svako ostavlja slobodno svoje tragove.
Sati nas uči najvećoj smelosti našeg vremena: jednostavnosti. Nije li dokazao da može biti tananiji od svih? Ali, on oslobađa, ogoljava ritam. Da li je to povratak na muziku po kojoj, kako je govorio Niče, “duh igra”, muziku u kojoj “duh pliva”. Ni muzika u kojoj se pliva, ni muzika na koju se igra: Muzika po kojoj se hoda!
Žan Kokto, Petao i Arlekin (Le Coque  et l’arlequine)

Moderno ili ništa
 “Danas ljudi više nisu ‘moderni’; oni su ‘nešto drugo’ - predstavljaju ‘novi duh’”.
‘Novi duh’ pokazuje da se ljudi upravljaju ka emotivnoj jednostavnosti, čvrstini ekspresivnosti - vrstama jasne potvrde zvučnosti i ritma (precizan crtež, akcentovan ceo - poniznošću i odricanjem)... Govorim o muzici. Nemamo više potrebe da govorimo da smo ‘umetnici’ - ostavljajući ovaj blistavi naziv frizerima i pedikirima”.
Erik Sati, Zastareli (Les Perimes)

O Orfeju...
Koncertom na kome smo, zvukom i slikom, premijerno predstavili “Orfej svitu” (Orphée Suite) Filipa Glasa, obeležili smo 60 godina od nastanka filma “Orphée” (1949) Žana Koktoa (Jean Cocteau), kao i 120 godina od rođenja ovog pesnika, slikara, noveliste, režisera.
Glasova opera “Orphée” iz 1993. je prva opera iz Kokto Trilogije i bazirana je na Koktoovoj fascinantnoj obradi mita o Orfeju. To je upečatljiva parabola o životu umetnika, neshvaćenog pesnika omalovažavanog  od strane prijatelja i poznanika. Njegov uspeh ispunjen je zlobnim opaskama drugih pesnika, kao i potpunom kreativnom blokadom i izolacijom. Sa novim poimanjem svoje smrtnosti, Orfej ponovo uspostavlja emocionalnu snagu, dopuštajući sebi da ignoriše iskušenja svakodnevnog života, oslobađajući sebe kao pesnika. Pesnici Orfej i Sežest, Euridika i misteriozna Princeza zalaze u svet mrtvih i svet živih. Svoje obitavalište nalaze u misterioznom području koji odvaja ova dva sveta. Ljubav pobeđuje i vraća Orfeja i Euridiku u svet smrtnika, ali bez sećanja i svesti o svom neobičnom “boravku” izmedju “dva sveta”. Princeza je ponovo prekršila pravilo života i smrti i kažnjena je padanjem u potpuni  zaborav.

Džon Kejdž
“Nepostoji tako nešto kao prazan prostor ili prazno vreme. Uvek postoji nešto što možemo videti, ili čuti. Činjenica je da, koliko god se trudili da napravimo tišinu, mi to ne možemo”.

Džon Kejdž
“Nije u pitanju Satijev značaj, on je neophodan”.

Filip Glas
“Ono što mi je došlo kao otkrovenje jeste korišćenje ritma u razvijanju generalne muzičke strukture”.

Filip Glas
“Tradicije nastaju i nestaju svuda. Sve postaje zajedničko, dobro ili loše, i ne možemo se više pretvarati kako svi mi živimo u različitim svetovima zato što smo na različitim kontinentima”.

*Intervju sa Brankom Parlić za "Novu misao", koji je ustupila portalu SEEcult.org, radio je student završne godine muzikologije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Adrijan Kranjčević.

Novi broj časopisa “Nova misao” sadrži, između ostalog, i intervju sa Slobodanom Tišmom, tekstove Miška Šuvakovića i Jordija Paskuala o kulturnoj politici, podsećanje na nedavno preminulog avangardnog pesnika Vujicu Rešina Tucića, prikaze 13. “Videomedeje” i izložbi Milene Pavlović Barili i “Godine italijanskog neorealizma” u Novom Sadu...

Pokrajinski sekretarijat za kulturu pokrenuo je prošlog leta “Novu misao” kao dvomesečnik za savremenu kulturu Vojvodine, a tu reviju uređuje novosadski kulturolog, novinar i publicista Mirko Sebić.

**Video: Koncert Branke Parlić u Sinagogi u Novom Sadu, jul 2008.

(SEEcult.org)

Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.