Rekonstrukcija sećanja Jelene Aranđelović
Beogradska umetnica Jelena Aranđelović predstavlja se od 15. septembra u Galeriji Centra za grafiku u Beogradu izložbom “Rekonstrukcija sećanja” koja je pokušaj stimulansa reminiscencije zaboravljenog u obamrlom društvu, naviknutom na konstantu tranziciju počev od 1990-ih, koja nemilosrdno prekraja i pokopava lične i intimne istorije zajednica.
Izložba obuhvata mozaik kolaža izvedenih u kombinovanoj tehnici (crtež i digitalna grafika), crteže i slike, radove koji su inspirisani posledicama industrijskog urbanizma u okruženju umetnice.
U neposrednoj okolini Jelene Aranđelović, na prostoru donjeg Dorćola, koji odlikuje velika raznolikost i bogatstvo kulturnog nasleđa Beograda, kao jednog od njegovih najstarijih kvartova, u poslednjih nekoliko godina dogodile su se brojne građevinske intervencije, kao posledica investitorskog urbanizma. Kvart uz reku sa šetalištima, parkovima i pretežno petospratnicama, u kojima živi komšiluk koji se međusobno poznaje, svakih par meseci biva dopunjen novim konglomeratom zgrada umesto predratnih vila, bez pokušaja da se luksuzne građevine uklope u postojeću arhitektonsku celinu starog jezgra grada. U tom procesu gubi se i duh samog mesta, brišu se stare kafane i poslastičarnice, zanatlije zatvaraju lokale… Porodična istorija biva zatočena u zaboravu, a stare fotografije, razglednice i suveniri vire iz krcatih kontejnera, navele su u tekstu za katalog Tia Antić i Nataša Janković. U trenutku kada je veliki deo njihovog značenja izgubljen, autorka prisvaja fotografije i uključuje ih u sopstvene mikronarative. Priče nekih nepoznatih ljudi, a u stvari njenih komšija ili sugrađana koji su pre samo nekoliko decenija činili duh ovog mesta, autorka oživljava dodajući im sadržaje iz sopstvene porodične istorije. U kolažima sa tatom, koga prepoznaje kao deo duha tog vremena, a koga više nema, i prostora, prepliću se narativi koje umetnica ostavlja da sami učitavamo.
“Umetničko delo je poput sna u toku jedne noći. Nastaje u podsvesti i nužno je da ga autor materijalizuje. Često kada se probudimo dekonstruišemo san, svodimo ga na detalje, tražimo prepoznatljive simbole, tumačimo, a sve sa namerom da nam pomogne da preguramo dan, razumemo sebe i predvidimo budućnost. San je prošlost. Već se dogodio dok smo spavali, mimo naše kontrole. Od trenutka kada smo se probudili ostaje iza nas, gubi svoju moć spontanog i podsvesnog, postaje deo našeg šifrarnika razgrađivanja. Nesporno, dekonstrukcijom menjamo tok u pravcu svesne želje njegovog značenja”, navele su autorke kataloškog teksta.
Jelena Aranđelović dekonstruiše sećanja, fotografije koje još jedino opstaju kao vizuelni podsticaji emocionalnih odgovora na drage osobe iz prošlosti, mesta, boje, pa čak i mirise. Lutajući defragmentisanim starim albumima remninisiramo miris bakinog ormara sa složenim metražama i luksuznim sapunima uguranim među gusto zbijene redove bogato dekorisanih vunenih štofova, trevira, grež svila i neizbežnih flanela, koji strpljivo čekaju šnit u Burdi da se u celosti materijalizuju.
“Jelena se na izloženim radovima oprašta od tate. Važne figure, nekom nebitne jer su prepuštene ulici, postavljene su kao okosnica izložbe. Prepisuje im umetnica neispitano, naslućeno, i od imaginarne predstave njihove prošlosti stvara vizuelne predstave, kolažira i docrtava. Tako izmišljene tajne nečijih mladosti, skrivenih u pričama fragmentisanih fotografija iskopanih pored lokalnih kontejnjara, ubeležavaju revidiramu istoriju, bezazleno. Reč je o ličnoj istoriji koja ne remeti društvo niti temelje i verovanja, ali je doprinos Jelene Aranđelović nezaboravu, a valjda su te tihe intervencije svima nama dozvoljene. Nije li to ta Deridina afirmatvna regresija i cepkanje normativne pribeležene istorije života voljenog tate? Ta sloboda kad si sam, nesputan da revidiraš prošlost na bolje, daje silovitu snagu da se ne staje samo na rekonstrukciji tuđe prošlosti, već Jelenu gura u nepoznato i daje joj kapacitet da pocepa na deliće i svoje radove iz prošlosti. Vrednosti kojima se ranije nije usudila prići kao da su svetinja, jer su stvorene i zabeležene, te su tu zauvek, danas su deo njeog pocepanog albuma i pomažu terapijski da se sazna novo o sebi, ne samo o prošlim vremenima i ljudima. A sve u prilog Deridinoj teoriji dekonstrukcije koja ukazuje da je značenje dela nestabilno i da može imati višestruka ili alternativna značenja”, navele su Tia Antić i Nataša Janković.
Konstatujući da Beograd, nažalost, nema Muzej prekinutih veza ili arhiv koji će baštiniti lične dragocenosti i nasleđe koje se čuva u domovima, sećanje na čoveka - nekada, sada i ovde, kako je Jelena Aranđelović isticala i povodom svojih prethodnih izložbi, a u cilju samospoznaje i autorefleksije. Kroz složene celine koje čine spletovi fotografija i crteža autorka aktivira strategije za približavanje malim realnostima, neposrednim mikro-društvenim situacijama, intimnosti i fragilnosti ličnih priča. “Upravo kategorije poput fleksibilnosti i pokretljivosti signaliziraju kao jasno antiformalističko , antihijerarhijsko antireduktivističko, antropološko usmerenje, pri čemu neposredne reakcije, postupci na licu mesta, mnogostrukost odgovornosti otvaraju put ka novoj estetici ‘male priče’ – mikronarativa”, kako je naveo bio Loran Heđi kao umetnički direktor 48. Oktobarskog salona “Mikronarativi”.
Jelena Aranđelović diplomirala je (2003) i magistrirala (2008) slikarstvo u klasi profesora Jovana Sivačkog na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na kojem je trenutno na doktorskim umetničkim studijama. Studirala je 2004/05. na ENSBI (Ecole Nationale Superieure de Beaux/art) kao stipendistkinja Francuske, a 2006/07. boravila je u Cite International des Arts u Parizu.
Do sada je imala više od 20 samostalnih izložbi, a učestvovala je i na mnogobrojnim grupnim iѕložbama i internacionalnim festivalima u zemlji i inostranstvu. Članica je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2003. godine.
Izložba “Rekonstrukcija sećanja” u Centru za grafiku FLU biće otvorena do 30. septembra.
(SEEcult.org)