Svetski dan pozorišta sa spuštenim zavesama, uz važnu poruku

Teatri širom sveta dočekuju bez publike Svetski dan pozorišta, 27. mart, a dok su zavese spuštene, pozorišne kuće sve više sele predstave u virtuelno okruženje, pokušavajući da održe duh i olakšaju svima period neophodne izolacije u borbi protiv koronavirusa. Uprkos nezapamćenoj virusnoj pošasti, koja je blokirala svet, Međunarodni pozorišni institut (ITI) i ovoga puta šalje tradicionalnu poruku povodom Svetskog dana pozorišta, pozivajući pozorišta da u ovom teškom trenutku dele svoje glasove ljubavi, ohrabrenja i podrške svim ljudima, kao i da iskoriste kreativnost i pozitivnu energiju da uliju svetlost u mrak…

S obzirom na pandemiju koronavirusa, poruka povodom Svetskog dana pozorišta, koju je ovoga puta napisao čuveni pakistanski dramaturg Šahid Nadim (Shahid Nadeem), biće čitana virtuelno - umesto pred publikom uživo. Iako je Nadimova poruka nastala pre kulminacije koronavirusa u Evropi i SAD, njegovo uverenje da pozorište ima plemenitu ulogu da ispuni čovečanstvo energijom i pokrene ga da se izdigne iznad ambisa i više je nego aktuelno.

Šahid Nadim, foto: ITI

U tekstu “Pozorište kao svetilište”, Nadim je podsetio na istorijat pozorišta Ajoka, koje je osnovao sa svojom suprugom, pozorišnom rediteljkom, glumicom i feministkinjom Madihom Gunar (1956-2018), a kroz tu priču konstatovao je da čitava planeta tone u svu dublju katastrofu i da joj je potrebno nadahnuće duhovnom snagom, koje može da pruži upravo pozorišna umetnost.

Nadim se, između ostalog, prisetio se i jedne situacije tokom turneje Pozorišta Ajoka indijskim delom Pandžaba 2004. godine, kada je jedan stariji čovek prišao glumcu i zamolio ga da blagoslovi njegovog bolesnog unuka. Glumac mu je odgovorio da on nije veliki sufistički pesnik Bale Šah (1680-1757), već ga samo igra u predstavi, ali je uslišio starčevu molbu. Starac mu je zahvalio i rekao mu da on nije glumac, već reinkarnacija Bale Šaha, odnosno avatar (prema hinduističkoj kulturi, reinkarnacija ili zemaljska predstava božanskog učitelja).

“Odjednom, ukazao nam se novi koncept glume i pozorišta u kojem su glumci postajali reinkarnacije onih koje su predstavljali na sceni”, naveo je Nadim u poruci, u kojoj je opisao političke, vojne, verske i druge okolnosti u svojoj zemlji, situaciju u društvu i ulogu pozorišta u tom kontekstu.

Priča o Bali Šahu i mnoge druge slične u svim kulturama mogu postati most između pozorišnih stvaralaca i neupućene publike pune entuzijazma, istakao je Nadim u poruci.

“Dok glumimo na pozornici, ponekad se zanesemo sopstvenom filozofijom pozorišta, ulogom preteča društvenih promena, i u tome izostavimo publiku. U toj sponi sa izazovima sadašnjice, lišavamo se mogućnosti da uronimo u izrazito potresno duhovno iskustvo koje pozorište može da podari. U današnjem svetu, u kom su netrpeljivost, mržnja i nasilje ponovo u porastu, i dok naša planeta sve dublje tone u klimatsku katastrofu, mi moramo povratiti duhovnu snagu. Moramo se boriti protiv apatije, letargije, pesimizma, pohlepe i ignorisanja sveta u kojem živimo, planete na kojoj živimo. Pozorište ima plemenitu ulogu da ispuni čovečanstvo energijom i pokrene ga da se izdigne iznad ambisa. Ono može da uzvisi pozornicu, prostor izvođenja, u nešto sveto”, naveo je Nadim, ukazujući da u južnoj Aziji umetnici s poštovanjem dodiruju daske scene na koju stupaju, a ta drevna tradicija potiče iz vremena prožimanja duhovnog i kulturnog.

“Vreme je da ponovo ostvarimo tu simbiozu umetnika i publike, prošlosti i budućnosti. Rad u pozorištu može da bude sveti čin i umetnici zaista mogu da postanu avatari uloga koje glume. Pozorište uzdiže umetnost glume na viši duhovni nivo. Pozorište ima potencijal da postane svetilište, a svetilište prostor za izvođenje”, naveo je Nadim u poruci povodom Svetskog dana pozorišta, koji se slavi od 1962. godine.

Poruka Šahida Nadima povodom Svetskog dana pozorišta 2020. godine u celini:

Pozorište kao Svetilište

Velika mi je čast što pišem pismo povodom Svetskog dana pozorišta 2020. Osećam zahvalnost, ali sam i uzbuđen mišlju da je Međunarodni pozorišni institut, najuticajnija i najreprezentativnija pozorišna organizacija našeg doba, izabrala pakistansko pozorište i sam Pakistan. Ova čast ukazuje poštovanje i Madihi Gauhar [1], ikoni pozorišta i osnivačici Pozorišta Ajoka [2], kao i mojoj životnoj saputnici, koja je preminula pre dve godine. Tim Ajoke prešao je dug i naporan put od trnja do zvezda. Ali to je, verujem, sudbina mnogih pozorišnih grupa. Taj put nikad nije ni lak, ni jednostavan. I uvek je borba.

Ja dolazim iz dominantno muslimanske zemlje koja je preživela nekoliko vojnih diktatura, stravične napade verskih ekstremista i tri rata sa susednom Indijom, s kojom hiljadama godina delimo istoriju i baštinu. I danas živimo u stalnom strahu od otvorenog rata s našim susedom i bratskom zemljom – obe zemlje sada poseduju nuklearno oružje pa strahujemo i od nuklearnog rata.

Nekad u šali kažemo: "Teška vremena su dobra za pozorište". Mi ne oskudevamo u izazovima koji su pred nama, kontradikcijama koje treba otkriti i statusa quo koji treba srušiti. Pozorišna grupa Ajoka hoda po ovoj ivici već 36 godina. Ta ivica je zaista oštra, jer održavamo balans između zabave i podučavanja; između potrage za prošlošću i učenja od nje, te pripreme za budućnost; između slobodnog kreativnog izraza i izazovnog sukoba s autoritetima; između društveno kritičkog i finansijski održivog pozorišta; između priklanjanja masama i avangarde. Neko bi rekao da pozorišni stvaralac mora da bude vrač, mađioničar.

U Pakistanu postoji jasna razlika između Svetih i Profanih. Profani veruju da ne postoji prostor za verska preispitivanja, dok Sveti odbijaju mogućnost otvorene debate ili novih ideja. Zapravo, konzervativni establišment smatra da su umetnosti i kultura van granica "svetih igara". Stoga je prostor za scenske izvođače nalik na trku s preponama. Oni prvo moraju da se potvrde kao dobri muslimani i pokorni građani, ali i da pokušaju da dokažu da su ples, muzika i pozorište "dozvoljeni" u islamu. Mnogobrojni poslušni muslimani stoga zaziru da prihvate scensku umetnost iako su elementi plesa, muzike i pozorišta utkani u njihovu svakodnevicu. A onda smo nabasali na subkulturu koja je imala potencijal da spoji Sveto i Profano na istoj sceni.

Tokom vojne vlasti u Pakistanu 80-ih godina prošlog veka, grupa mladih umetnika, koji su se suprotstavljali diktaturi svojim društveno i politički odvažnim teatrom disidentstva, osnovala je Pozorište Ajoka. Spoznali su da je jedan sufistički bard [3], koji je živeo pre oko trista godina, precizno izrazio njihova osećanja, njihov bes i njihovu teskobu. To je bio čuveni sufistički pesnik Bale Šah [4]. Pozorište Ajoka je shvatilo da može da iznosi politički zapaljive poruke koristeći njegovu poeziju i da se suprotstavi korumpiranim političkim autoritetima i predrasudama verskog establišmenta. Vlasti su mogle da zabrane ili da ugase pozorište, ali ne i cenjenog i popularnog sufističkog pesnika kao što je Bale Šah. Otkrili smo da je njegov život bio dramatičan i radikalan koliko i njegova poezija, što mu je donelo više fatvi i zabrana tokom njegovog života. Tada sam napisao Balu, komad o životu i mukama Bale Šaha. Njega su mase širom južne Azije od milja zvale "Bala", a on je poticao iz tradicije sufističkih pesnika koji su stvarali na pandžabi jeziku i svojom poezijom i učenjima bez straha prkosili vladarima i sveštenicima demagozima. Ti pesnici koristili su narodni jezik i pisali o težnjama masa. U muzici i plesu pronalazili su način da ostvare direktnu vezu Čoveka i Boga, zaobilazeći, s prezirom, verske činovnike eksploatatore. Oni su se suprotstavljali rodnim i klasnim razlikama i posmatrali svet sa čuđenjem, kao prikaz Svevišnjeg. Umetnički odbor grada Lahora odbio je tekst, tvrdeći da to nije drama već biografsko delo. Međutim, kada je komad izveden u alternativnom prostoru, tačnije na Geti institutu, publika je videla, shvatila i usvojila simboliku života i poezije tog narodnog pesnika. Mogla je potpuno da se identifikuje s njegovim životom i vremenom u kojem je živeo i da uvidi paralele.

Tog dana 2001. rodila se nova vrsta pozorišta sa religioznom Kavali muzikom [5], sufističkim plesom damal [6], kao i recitovanjem inspirativne poezije, čak i meditativnim pojanjem zakir [7]. Grupa Sika [8], koja se zatekla u gradu na kongresu posvećenom pandžabiju, svratila je da vidi predstavu – na kraju je u suzama pohrlila na scenu, grleći i ljubeći glumce. Tada su se prvi put na sceni našli sa muslimanima Pandžaba nakon što je 1947 [9] Indija podeljena na Indiju i Pakistan, čime je podeljen i narod Pandžaba. Bale Šah je njima bio drag koliko i muslimanima Pandžaba, pošto su Sufiji iznad verskih ili geografskih podela.

Ova nezaboravna premijera pokrenula je indijsku odiseju Bale Šaha. Na tragu pionirske turneje indijskim delom Pandžaba, Bala je doživela izvođenja svuda po Indiji, čak i u vreme najžešćih tenzija između dve države i u mestima gde publika nije znala nijednu reč pandžabija, ali im se predstava dopadala. Iako su se sva vrata za politički dijalog i diplomatiju zatvarala, jedna po jedna, vrata pozorišnih kuća i srca indijske publike ostala su širom otvorena. Tokom turneje Pozorišta Ajoka indijskim delom Pandžaba 2004, nakon što je seoska publika, koju je činilo nekoliko hiljada gledalaca, vrlo lepo prihvatila izvođenje, jedan starac prišao je glumcu koji je igrao velikog sufističkog pesnika. Sa starcem je došao i jedan dečak. „Moj unuk je jako bolestan. Molim vas, da li biste ga blagoslovili?“ Glumac se iznenadio: "Babađi [10], ja nisam Bale Šah, ja sam samo glumac koji ga igra u predstavi". Starac je zaplakao: „Molim vas, blagoslovite mog unuka, znam da će ga to oporaviti.“ Predložili smo glumcu da usliši starčevu želju. Glumac je blagoslovio dečaka. Starac je bio zadovoljan. Pre no što su krenuli, rekao mu je: "Sine, ti nisi glumac – ti si reinkarnacija Bale Šaha, njegov avatar [11]". Odjednom, ukazao nam se novi koncept glume i pozorišta u kojem su glumci postajali reinkarnacije onih koje su predstavljali na sceni.

Tokom 18 godina turneje sa predstavom Bala, primetili smo slične reakcije naizgled neupućene publike za koju ovo izvođenje nije samo zabava ili iskustvo koje stimuliše intelekt, već potresan duhovni susret. Zapravo, glumac koji je glumio Balu Šaha bio je toliko pod uticajem ovog iskustva da je i sam postao sufistički pesnik i do sada je objavio dve zbirke pesama. Izvođači koji su bili deo ansambla otkrili su mi da bi, nakon što predstava počne, osetili da je duh Bale Šaha među njima, a da je pozornica uzdignuta na viši nivo. Pišući o ovoj predstavi, jedan indijski naučni radnik naslovio je svoj tekst "Kada Pozorište postane Svetilište".

Ja sam sekularna osoba i moja interesovanja za sufizam su striktno kulturološka. Mene više interesuje izvođački i umetnički aspekt sufističkih pesnika Pandžaba od moje publike koju ne čine samo ekstremisti ili ljudi puni predrasuda, već i oni sa iskrenim verskim uverenjima. Istraživanje priče poput one o Bali Šahu – a ovakvih ima mnogo u svim kulturama – može postati most između nas, pozorišnih stvaralaca i neupućene publike pune entuzijazma. Zajedno možemo da otkrijemo duhovnu dimenziju pozorišta i da gradimo mostove između prošlosti i sadašnjosti, idući u budućnost kao u sudbinu svih zajednica – vernika i nevernika, glumaca, staraca i njihovih unuka.

Razlog zašto sa vama delim ovu priču o Bali Šahu i našem istraživanju sufističkog pozorišta jeste taj što se, dok glumimo na pozornici, ponekad zanesemo sopstvenom filozofijom pozorišta, svojom ulogom preteča društvene promene, i u tome izostavimo publiku. U toj sponi sa izazovima sadašnjice, lišavamo se mogućnosti da uronimo u izrazito potresno duhovno iskustvo koje pozorište može da proizvede. U današnjem svetu, netrpeljivost, mržnja i nasilje ponovo su u porastu, nacije se huškaju jedna na drugu, vernici se bore protiv drugih vernika, a zajednice šire mržnju protiv drugih zajednica… u isto vreme, deca umiru od neuhranjenosti, majke umiru na porođaju usled nedostatka adekvatne medicinske nege, a ideologije mržnje cvetaju. Naša planeta sve dublje tone u društvenu katastrofu, i mi ponovo čujemo kopita konja Četiri jahača Apokalipse [12]. Treba da se nadahnemo duhovnom snagom; da se borimo protiv apatije, letargije, pesimizma, pohlepe i ignorisanja sveta u kojem živimo, planete na kojoj živimo. Pozorište ima tu ulogu, plemenitu ulogu, da ispuni čovečanstvo energijom i pokrene ga da se izdigne iznad ambisa. Ono može da uzvisi pozornicu, prostor izvođenja, u nešto sveto.

U južnoj Aziji, umetnici s poštovanjem dodiruju daske scene na koju stupaju, a ta drevna tradicija potiče iz vremena prožimanja duhovnog i kulturnog. Vreme je da ponovo ostvarimo tu simbiozu umetnika i publike, prošlosti i budućnosti. Rad u pozorištu može da bude sveti čin i umetnici zaista mogu da postanu avatari uloga koje glume. Pozorište podiže umetnost glume na viši duhovni nivo. Pozorište ima potencijal da postane svetilište, a svetilište prostor za izvođenje.

Biografija Šahida Nadima

Šahid Nadim je vodeći pakistanski dramaturg i upravnih čuvenog Pozorišta Ajoka. Rođen je 1947. u gradu Sopore u Kašmiru. Postao je izbeglica već u prvoj godini života kada je njegova porodica morala da migrira u novoustanovljenu državu Pakistan nakon rata koji se vodio 1948. između Indije i Pakistana zbog sporne regije Kašmir. Živeo je u Lahoru u Pakistanu, gde je završio master studije psihologije na Univerzitetu u Pandžabu. Prvu dramu napisao je kao student, ali se posvetio pisanju drama kad je, iz političkog egzila u Londonu, počeo da dostavlja drame pakistanskoj disidentskoj pozorišnoj trupi Ajoka, koju je osnovala Madiha Gauhar, jedna od prvih pozorišnih aktivistkinja, sa kojom je kasnije stupio u brak. Šahid Nadim je napisao više od 50 originalnih drama koristeći jezike pandžabi i urdu, kao i nekoliko adaptacija Brehtovih drama.

Povezan je sa Televizijom Pakistana kao producent i član uprave. Tri puta je bio u zatvoru zbog suprotstavljanja različitim vojnim vlastima da bi ga organizacija Amnesty International prihvatila kao zatvorenika savesti. U ozloglašenom zatvoru Mijanvali počeo je da piše vikend-drame koje su zatvorenici postavljali za druge zatvorenike. Kasnije je radio za Amnesty International kao koordinator međunarodnih kampanja i oficir za komunikaciju za azijsko-pacifički region. Dobitnik je stipendija Getijevog instituta, Međunarodnog PEN centra i američkog Nacionalnog fonda za demokratiju. Učlanjen je i u mrežu Pozorište bez granica.

Njegove drame izvode se i objavljuju širom Pakistana i Indije. Uz to, doživele su izvođenja širom sveta – komad Bala je igran u Londonu (pozorište Hamersmit), Glazgovu (pozorište Tremvej) i u Danskoj (pozorište Helsinger), komad Amrika Chalo u Vašingtonu (Dejvis centar za scenske umetnosti na Univerzitetu Džordžtaun), Bala King u Osly (pozorište Blek boks), Burqavaganza u San Francisky (pozorište Brava za žene u umetnosti), Acquittal u Santa Moniki (pozorište Hajvejs) i Njujorku (pozorište Rau), a Dara u Londonu (pozorište Litlton) i na Univerzitetu Severna Karolina.

Njegove drame su prevedene na engleski jezik i objavljene kod nekoliko izdavača, uključujući Oxford University Press i Nick Hern Publishers, kao i u više antologijskih izbora. Dobitnik je Medalje za ponos izvođača predsednika Pakistana 2009. Postavio je predstave za izvođenje u pozorištu i na televiziji i pokrenuo festivale Pozorište za mir u Indiji i Pakistanu. Saradnik je vodećih pakistanskih i indijskih listova, te Bi-Bi-Si-jevog programa na urdu jeziku. Producirao je dokumentarce o kulturnim pojavama, delatnicima i institucijama – između ostalog i o Muzeju Lahora, običajima Pandžaba, pesniku Ikbalu i slikaru Sadekaina.

Drame Šahida Nadima su dobro prihvaćene zbog društveno relevantnih i ponekad tabuiziranih tema poput verskog ekstremizma, nasilja nad ženama, diskriminacije protiv manjina, slobode govora, klimatskih promena, mira i sufizma. Nekoliko njegovih drama tematizuju podele država u južnoj Aziji i zajedničko kulturno nasleđe te regije. On vešto kombinuje savremene društvene i političke teme s tradicionalnim formama i narodnim nasleđem, stvarajući predstave koje su zabavne i intrigantne. Muzika je sastavni deo njegovih pozorišnih produkcija. Predaje kreativno pisanje na Ajoka institutu scenskih umetnosti i na Institutu umetnosti i kulture u Lahoru.

[1] Madiha Gauhar (1956-2018), pozorišna rediteljka, glumica, feministkinja i osnivačica Pozorišta Ajoka. Na londonskom Kraljevskom koledžu Holovej stekla je zvanje mastera teatrologije, dobitnica je medalja za izuzetan doprinos Vlade Pakistana, kao i holandske nagrade "Princ Klaus".

[2] Pozorište Ajoka je ustanovljeno 1984. Reč "Ajoka" na pandžabi jeziku znači "savremeno". Repertoar ovog pozorišta uključuje drame koje tematizuju versku toleranciju, mir, rodno nasilje i ljudska prava.

[3] Sufizam, islamska mistička tradicija koja traži istinu božanske ljubavi direktnim i ličnim iskustvom Boga. Stekla je popularnost propovedanjem univerzalnog bratstva i protivljenjem rigidnim doktrinama verskih učenja. Sufistička poezija, najčešće izvođena uz muzičku pratnju, izražava mističko jedinstvo korišćenjem metafore profane ljubavi.

[4] Bale Šah (1680-1757), uticajni sufistički pesnik koji je stvarao na pandžabi jeziku i pisao o kompleksnim filozofskim temama koristeći jednostavan jezik. Kao oštar kritičar verske ortodoksije i vladajuće elite, bio je prognan iz grada Kasura, optužen za jeres i nije mu dozvoljena sahrana na gradskom groblju. Popularan je među izvođačima verske i narodne muzike, a cenjen uprkos verskim podelama.

[5] Kavali (Qawwali), religiozna sufistička poezija koju predstavlja grupa pevača (Kavali), prvobitno izvođena u sufističkim hramovima, vodeći slušaoce do stanja ekstaze.

[6] Damal (Dhammal), ples koji se u sufističkim hramovima izvodi uz ritam bubnja i vodi do ekstaze.

[7] Zakir, religiozno ritmično pojanje i recitovanje molitvi radi postizanja duhovne prosvećenosti.

[8] Siki (Sikh), sledbenici sikizma, religije koju je u XV veku u Pandžabu ustanovio guru Nanak.

[9] Muslimanska država Pakistan odvojila se od Indije 1947. uz kolektivni pokolj bez presedana i masovne migracije stanovništva.

[10] Babađi (Babaji), izraz poštovanja prema starijem čoveku.

[11] Avatar, prema hinduističkoj kulturi, reinkarnacija ili zemaljska predstava božanskog učitelja.

[12] Četiri jahača Apokalipse opisuje Otkrovenje Jovanovo, poslednja knjiga Novog zaveta. Četiri jahača simbolizuju osvajanje, rat, glad i smrt.

Poruku Šahida Nadima, koju je sa engleskog preveo na srpski Dragan Babić, čitaće za internet publiku glumci koje odaberu pozorišne kuće, a proslediće ih putem YouTube kanala i društvenih mreža.

Tako su pozorišta u Beogradu snimila zajedničku poruku, a u ime Narodnog pozorišta u Nišu pročitao ju je prvak Drame tog teatra Aleksandar Mihailović.

(SEEcult.org)