In Trance We Trust - Racković iz ugla Veljovića
Nova galerija vizuelnih umetnosti (NGVU) predstavljana izložbi “In Trans We Trust” odabrane fotografije Srđana Veljovića o performativnoj praksi Nenada Rackovića, koja je dokumentovana i u istoimenoj monografiji, nastaloj tokom njihove dugogodišnje saradnje.
Monografija “In Trance We Trust” rezultat je 12-godišnje saradnje Rackovića i Veljovića, počev od 2003. godine, a istoimena izložba u NGVU, čiji su kustosi Miroslav Karić i Jelena Janković, prenosi odabrane trenutke tog dugotrajnog procesa i svojevrsnog dijaloga protagonista.
Objektivom Veljovića beležene su telesne, performativne prakse Rackovića i nakon dugog niza godina dokumentovane u jednom izdanju. Formalno, fotografije interpretiraju Rackovićev umetnički izraz podeljen u četiri celine: performativne aktove - katalog telesnih izražajnih gestova; skejterski identitet; klaberski identitet i na kraju - higijenu (pročišćavanje),tretirajući metod umetničkog delovanja Rackovića kao intervencije nad javnim prostorom.
Prevođenje fenomenologije Rackovića u objedinjen sled fotografskih slika predstavlja prikaz silovitosti ekspresije, pokušaj razumevanja onoga šta je izvan njegove manifestacije i uzroka tome… Načina na koji nas njegov narativ dotiče i kojim priča o zajednici.
Racković, kao para-umetnička ličnost i semi-mitološko biće, kako je navela u pratećem tekstu istoričarka umetnosti Teodora Jeremić, utkan je u toj meri u narativ ove sredine (kao što je i ona utkana u njega) da posle toliko godina suživota nije baš sasvim lako odrediti ko je tu na koga više uticao. Poput medijuma kroz koji prošlost i sadašnjost neprestano struje i komuniciraju, tragovi i putokazi ka nekom istovremeno starom i svevremenom Beogradu prolaze kroz njega i otkrivaju se i u pričama i u senzibilitetu. Dekadencija osamdesetih, razočaranja i nasilje tvrdih devedesetih, liminalne dvehiljadite. I nema dileme da on jeste pravi predstavnik nekadašnjih "odmetnika" od pravila, koji se ne ugledaju na uzore i idole, ako ih uopšte i imaju. Onih odstupnika od odmerenog ponašanja i ispunjavanja društvenih normi čisto zarad njihovog ispunjenja.
Neprijatno, žestoko, ogoljeno, često destruktivno ali gotovo uvek spontano i iskreno delovanje i suočavanje sa ličnim i društvenim agonijama, za njega je jedini prihvatljiv modus operandi. Kao lice društvene agonije, svih animoziteta i frustracija koje se tu talože, nasilja, nekada čak i sasvim bukvalno, Racković je u svom delovanju gotovo traubovski uspostavio svoju performativnost kao "životinjski teatar koji nastaje iz duboke želje, urlika životinje u svakom od nas (animus). Performer transformiše tu želju u akciju (animer) i ako je njegov performans uspešan, životinja u čoveku je uzbuđena. Pozorište mora da probudi ljude iz zimskog sna”.
Upravo takvo delovanje je i dovelo do toga da se pred likom i delom Rackovića stari kriterijumi ugibaju ako ne i u potpunosti slamaju, i da se, delujući sa prostora izvan sistema i kanona, on uspostavi kao jedan od aktera scene čije je samo-izvođenje sopstva apsolutno netaknuto i nekontaminirano ikakvom strategijom. Osim konstantnog pomeranja granica, osluškivanja i opipavanja samog sebe i "emanacije zdravog, babarskog dinamizma” koji je na tragu zenitističke potrage za onim najljudskijim u čoveku, drugih predumišljaja čini se gotovo da nema. To ga je i učinilo neponovljivom umetničkom pojavom na lokalnoj sceni ali i urbanom legendom, u susretu sa kojom se aktiviraju različite nepredvidive mogućnosti od oduševljenja do zaziranja, pri čemu njegovo delo konstantno podseća da "da bi bilo slobodno, delovanje čoveka treba da bude umetničko i zasnovano na igri” čineći Rackovića par excellence primerom Homo Ludensa, navela je Teodora Jeremić.
Izložba “In Trans We Trust” otvorena je od 18. decembra do 12. januara 2023.
(SEEcult.org)
