U raskoraku sa istorijskim trenutkom
Pisac i kolumnista Ahmed Burić, jedan od učesnika serije intervjua nastalih u okviru Muzeja korupcije, govori o odsustvu subverzivnog duha na Balkanu i višku podaništva, kapitalizmu koji je došao u region sa višestranačjem, naivnom verovanju u slobodne medije i oslobođeno društvo, te o dominaciji ljudi iz 18. veka na čelu država nastalih raspadom Jugoslavije. Nekolicinu kolega u regionu sa kojima deli stavove naziva ahistorijskim ljudima, smatrajući ujedno i da svi živimo zapravo ahistorijsko vreme, u kojem "stalno tražimo problem u drugom", a ne u sebi samima.
- Jedno od odeljenja Muzeja korupcije jeste i korupcija vremena. Da li vreme na Balkanu drugačije protiče nego u ostatku sveta?
Ahmed Burić: Posledica verovanja da će sve biti prekomponovano i da se stvari neće u novom svetu potpuno srušiti, jeste antropološki pesimizam. To je (Svetislav) Basara tačno primetio. Ima nešto u pesimizmu koji mi živimo na Balkanu, nešto duboko ahistorijsko. Mi živimo ahistorijsko vreme jer ne prihvatamo prave probleme vremena u kom živimo. Nije slučajno da su ovde ljudi uvek za vlast, nije slučajan izostanak subverzije. Objektivno, vlast se menjala svetskim ratovima, prekomponovanjem karte sveta u odnosu na nas. Pa i raspad Jugoslavije je bio neko prokomponovanje.
Mi nismo nikada uspeli autentičnom snagom koja nije bila ratna, kao u Titovoj Jugoslaviji, da nametnemo nekakvu drugu vrstu mišljenja. Ovde je prosečan čovek sluga vlasti, a vlast nije onaj neko ko služi narodu, nego nekakav osamnaestostoletni ruski knez iz literature, gogoljevsko-turgenjevskoga tipa, on je i svetovno, duhovno i kapitalističko otelotvorenje misli i dela, protiv njega pričaju budale i nekakvi derviši koji bugare, da citiram Andrića. U Beogradu su to Toma Marković, Bojan Tončić i Basara, u Splitu Jurica Pavličić, Ante Tomić, Boris Dežulović, u Sarajevu Ćurak i ja, u Zagrebu nekolicina kolega.. Kad sve skupiš, vidiš da je to grupa ljudi koja je davno ostarila, ali se ne miri s tim. I mi smo ahistorijski ljudi.
- Tokom konstituisanja Muzeja u Crnoj Gori 2016.godine, rekao si da su „sve zemlje bivše Jugoslavije muzeji korupcije“.
Ahmed Burić: Nakon raspada Jugoslavije svaka zemlja nastala iz nje prirodno se, na koordinatnoj ljestvici, vratila na onaj nivo na kojem je bila pre. Slovenija je uvek bila najuređenija. Tamo si uvek imao to da čovek do četiri u državnoj firmi, ode doma, ima svoju malu firmu i tako narasta mala ekonomija koja napravi Elan, Fruktal... U Hrvatskoj si uvek imao turizam, za malo ili malo više para. Imao si vazda i dinarske tipove koji potkradaju državu. I onda su pomalo živeli od šverca, a pomalo od ljubavi prema domovini, a bili su i gastarbajteri. Kad gledam prosečnu plaću u Hrvatskoj i ovde, to i nije neka razlika, ni životni standard se ne razlikuje puno, osim što oni imaju auto puteve i što tamo ne možeš dati policajcu 20 maraka da ti ne napiše kaznu. Prirodno smo se svi vratili tamo gde jesmo.
Ako ćemo radikalno posmatrati, možda smo se prirodno vratili činjenici kakvi smo bili u vreme Osmanske imperije. Mi svi preuzimamo neki koncept koji se na kraju pokaže. Sad se događa, očigledno je, da je sraslost vlasti s vremenom u ovom trenutku toliko diskrepantan, da je previše ljudi otišlo. Prvi put se desio egzodus koji nije kontrolisan. Hercegovina je uvek bila takva da je naseljavala bazen od tri današnje države, plus se još ljudi išlo i u Ameriku, Nemačku... Danas ljudi više tamo skoro da i nema. Najbolje je bilo u dolini Neretve, najbolje je bilo u Sarajevu, a danas tamo ima ljudi upola manje nego ih je bilo.
- Šta nam je sve promaklo zbog korumpiranog vremena?
Ahmed Burić: Ljudi nisu bili pitani za promenu društvenog sistema. Oni koji su primili kapitalizam, mislili su da će biti kapitalisti, ostale niko ništa nije pitao. Kapitalisti su nastali iz mafija koje su preuzele vođstva tih država. Nisu nastali materijalnom proizvodnjom, već činjenicom da je UDBA dala nekome papire ranije, a nekome kasnije.
Svi smo izašli na izbore. Jesmo li ikada bili pitani, u kakvoj vrsti društvenog uređenja želimo da živimo, pa da nam ponude odgovore pod A,B C i D. Nijedan referendum, nijedna anketa!
Ja sam, inače, za anarhiju koje ne bi ni bilo u ponuđenim odgovorima. Pristajem na to da sam dva posto kosmičkog otpada. Ali, ostali ljudi nisu bili pitani. Kad smo dobili višestranački sistem, dobili smo i kapitalizam.
- Kao prirodnost?!
Ahmed Burić: Da, ali zašto? Kad su obaveštajne službe već odredile omiljene saradnike da budu prvaci, mogli su i nas obavestiti.
- A mogli su i nas da izaberu, šta bi nam falilo? I šta bi njima falilo?
Ahmed Burić: Ne znam da li bismo pristali. A i imali bi s nama razne probleme. Najveći kreteni smo ispali mi koji smo sanjali slobodne medije i oslobođeno društvo.
- Demokratsko.
Ahmed Burić: Mi smo svi mislili, evo sad će, kao fenomen omladinske štampe, pa vidi šta sve znamo, šta radimo, kakvi smo doajeni, rastavimo srp i čekić!! OK, gde su ti igračke? I onda dođe neko i odmah ima novine. Odmah ima nešto za šta je tebi trebalo 15 godina ozbiljnog rada. Dobio je preko noći, u dogovoru s ljudima koji su izabrani da preuzmu vođenja tih država. To je u najmanju ruku nefer. Ali, hajde, istorija nije fer. Zato se živi to ahistorijsko vreme. Mi stalno tražimo problem u drugom, ne shvatajući da smo problem mi. Zato negde u nekom kosmičkom rasporedu stvari, meni su nekako važniji moji nego prava strana. Pritom su moji na različitim stranama. Ali, to je gotovo, taj san o tome da različiti narodi žive u istoj državi, pokopan je. SFRJ je bila naslednica te ideje. A sad se prave nacionalne države u kojima dominiraju ljudi iz 18. stoleća, jer to i jeste koncept tih država. Moja žena, moj šampion, moje selo... Oni se tako ponašaju, oni tako i izgledaju, takav je princip.
Tolstoj je rekao, ili Čehov, nema ni veze, njih dvojica su se voleli – kad se događaju istorijski događaji, gori kuća siromaha. Tok istorije određuju veliki. Bog ne razmišlja o čajdžinici, Balkanu, rainbow društvu. Ako razmišlja, razmišlja u širokim planovima, o Americi, Kini... Historija se na periferiji i ne događa, događa se u Beču 1918, u Berlinu 1933, u Njujorku 1950.godine ili u Londonu 1980. Historija se kod nas događa kad mučenik ubije prestolonaslednika ili kad daju Olimpijadu, ne bi li se sprečilo krvoproliće. Ostalo je provlačenje.
Postoji veza između slobode govora i jačine glasa. Tačno je da vreme ne protiče na periferiji, historija se događa u centru.
- Da li je i brzina korupcija vremena?
Ahmed Burić: Mi smo svi pristali na trku, trku harmonikaša. Samo se okreće. Mi smo pristali na tzv. razcentralisavanje sveta, pristali na to da je svaki izvor jednako validan. Nešto što se zove Kancelarija za Bliski Istok, sedi u njoj neki tip, plaćeni, i on po svetu šalje vesti o tome šta se dešava u Siriji. I ti pozoveš ptijatelja u Siriju, pitaš ga, da li je tako, a on kaže - nije. A pola sveta je preuzelo vest koju je ovaj tip lansirao. Pristali smo na to da je svaka informacija validna, iz toga je nastao fake news. Čitav taj polusvet, medijski sadržaji, koji te dezinformišu. Meni sada za tekst, koji bih pre napisao za dan, treba puno više istraživanja da odbacim smeće iz tog potprostora, da dođem do suštine. Nisam se ja puno promenio. Sve je više fenomena jer nam je digitalni svet ubrzao život, ali ja sam isti, i bez obzita na to moram da potrošim puno više vremena kako bih očistio digitalne informacije.
- Sad sam razgovarao s devojkom iz Teherana, kaže mi da zapadna propaganda kreira Teheran kao islamski grad, kao svi su pod feredžama.. Međutim, većina ljudi u Teheranu gleda BBC i CNN, pa i sami počinju da se plaše radikalizma. U pitanju je, dakle, ciljana proizvodnja neznanja. I to na zao način.
Ahmed Burić: Tako je. Ali, s druge strane, nije ni Istok odgovorio nešto pametno, nego uglavnom despotijama. Objektivno, sve što se ovde događa, ovde Bakir, vama Vučić, Milo dole, sve to je pokušaj vraćanja u prirodno stanje onoga šta je bilo pre okupacije. Nezavisnost ovih zemalja njima nije donela očekivanu slobodu, nego neku vrstu ovisnosti o monetarnim tokovima, a ne nužno slobodni protok ljudi, misli i informacija.
- Da su ta društva zaista težila slobodi, ona bi danas bila slobodna.
Ahmed Burić: To je ono, vidi mene - ja pre rata dva metra, 90 kila, kosa do pola leđa, a vidi me sad - metar i šezdeset. Nije tako, nije moglo tako biti, vidi se to. Jebiga. Mi smo mentalitet kojem se ništa ne isplati. I ja delimično pripadam tom mentalitetu.
*Razgovor je vođen u februaru 2020. u Sarajevu, u okviru serije intervjua Muzeja korupcije sa relevantnim sagovornicima iz regiona o različitim društvenim fenomenima koji mogu biti posledica korupcije. Razgovori su doprineli i objavljivanju "Ilustrovanog vodiča kroz korupciju za početnike", a učesnici su zastupljeni i u dokumentarnom filmu o Muzeju korupcije, u režiji Marije Aranđelović, koja potpisuje i montažu.
(SEEcult.org)