Umro Klod Šabrol
Slavni filmski reditelj Klod Šabrol (Claude Chabrol), jedan od najznačajnijih autora francuske kinematografije i predstavnik novog talasa, preminuo je 12. septembra u 80. godini. Vest o smrti Šabrola preneli su francuskim medijima predstavnici gradske vlasti Pariza, a gradonačelnik Bertran Delano (Bertrand Delanoe) nazvao ga je inventivnim autorom inspirativnih, bogatih i duboko ljudskih filmova. Francuski predsednik Nikola Sarkozi uporedio je Šabrola s romanopiscem Onoreom de Balzakom (Honore de Balzac) iz 19. veka i renesansnim autorom Fransoa Rableom (Francois Rabelais).
Slavni filmski reditelj Klod Šabrol (Claude Chabrol), jedan od najznačajnijih autora francuske kinematografije i predstavnik novog talasa, preminuo je 12. septembra u 80. godini.
Vest o smrti Šabrola preneli su francuskim medijima predstavnici gradske vlasti Pariza, a gradonačelnik Bertran Delano (Bertrand Delanoe) nazvao ga je inventivnim autorom inspirativnih, bogatih i duboko ljudskih filmova.
Francuski predsednik Nikola Sarkozi uporedio je Šabrola s romanopiscem Onoreom de Balzakom (Honore de Balzac) iz 19. veka i renesansnim autorom Fransoa Rableom (Francois Rabelais).
I opoziciona Socijalistička partija oglasila se povodom smrti Šabrola, navodeći da su “Francuska i francuski film izgubili jednog od svojih giganata”. “Filmovi Kloda Šabrola bili su od onih radova koji su stvarali viziju našem društvu”, naveli su socijalisti.
Francusko udruženje filmskih reditelja saopštilo je da je jedan poseban pogled na svet i način predstavljanja čovečnosti zauvek izgubljen.
Blizak prijatelj legendarnih autora novog talasa Fransoa Trifoa (Francois Truffaut) i Žan-Lik Godara (Jean-Luc Godard), Šabrol je prekinuo francusku filmsku tradiciju 50-ih stvarajući filmove fragmentarne narativne strukture na savremene teme, sa karakterima iz svakodnevnog života.
Među Šabrolovim omiljenim temama bila je provincija, ali i buržoaski način života sa licemerstvom koje iz njega proističe.
Šabrol je bio neobičan po sklonostima, ekstravaganciji i surovosti, iznenađujući po opsegu svog opusa - od farse do drame, a sarađivao je s mnogim velikim francuskim glumcima, među kojima su Šarl Dener, Žan-Pol Belmondo, Bernadeta Lafon, Stefani Odran, Sandrin Boner i njegova omiljena glumica Izabel Iper.
Snimio je oko 80 filmova, počev od “Lepog Serža” 1958. godine, jednim od prvih ostvarenja novog talasa, preko “Rođaka” (1959), kojim je osvojio Zlatnog medveda u Berlinu, te filmova “Naivne devojke” (1960), “Agenti vole pucnjavu” (1965), “Neverna žena” (1969), “Neka zver crkne” (1969), “Mesar” (1969), “Krik u tami” (1970), “Raskid”.., do novijih ostvarenja, kao što su “Pakao” (1993), “Ceremonija” (1995) i “U srcu laži” (1999), “Hvala za čokoladu” (2000), “Cveće zla” (2003), “Deveruša” (2004) i “Moć opija” (2006) i poslednjeg filma “Belami” (2009), sa Žerarom Depardjeom.
Francuska akademija dodelila mu je 2005. nagradu “Rene Kler”, a 2009. dobio je na Berlinalu priznanje za životno delo.
Pre nego što je počeo da snima filmove bio je kritičar uticajnog magazina “Cahiers du cinèma”, zajedno sa Godarom i Trifoom.
Govorio je da su njih trojica bili sasvim različiti, ali su “svi mrzeli iste stvari”.
“U to vreme francuski film je bio vrlo akademski, vrlo dosadan. Bio je to kao neki kvalitet, francuski kvalitet, a to je bilo strašno. Mi smo, s druge strane voleli istu vrstu filmova. ‘Ista vrsta’ je veoma širok pojam. Zapravo, jedan je išao u jednom pravcu, jedan u sredinu, drugi sasvim u drugom pravcu”, naveo je Šabrol u intervjuu koji je 1990. godine radio sa njim za “Sineast” Nebojša Đukelić.
“Moj cilj u životu je da pravim filmove precizne kao što ih je pravio Fric Lang, pune ljudske topline kao što su Renoarovi i sa onoliko humora koliko ga ima kod Ernsta Lubica”, rekao je Šabrol, navodeći i da je uvek voleo priče o zločinu, a tu istu strast našao je u Hičkokovim filmovima.
U Hičkoka je, kako je rekao, bio ludo zaljubljen, jer je imao jedinstven dar.
“Mnogi Hičkokovi zapleti su glupi. Međutim, on je umeo da ih učini emocionalno snažnim i zanimljivim, sa nekim veoma uverljivim elementima. Obrađujući karaktere svojih junaka, pokušavajući da ih jasno izrazi, on je uspevao da ih učini veoma plastičnim. Ako hoćete da date određenu težinu ličnostima kojima se bavite, ne smete da ih osvetlite frontalno. To me je fasciniralo kod Hičkoka. I dalje sam ludo zaljubljen u Hičkoka”, kazao je slavni francuski reditelj.
Zločin kao centralna tema mnogih njegovih filmova, kako je objasnio, bio mu je zanimljiv u svetu malograđana, jer je to “upravo svet u kojem je zločin najprisutniji, jer je to najzatvoreniji svet. Ceo jedan deo buržoazije, i to ne krupne buržoazije koja je ‘slobodna’, već sitne i srednje koja je ostala puritanska i viktorijanska”.
Govorio je i da je prvenstveno želeo da pokaže ironiju života, ironiju postojanja.
“To je veoma prijatno, nadam se, i gledaocima, a zatim to dopušta poigravanje, mešanje efekata na vrlo smešan način. Na primer, bio sam oduševljen u ‘Sovinom huku’ kada se na kraju filma, u komičnoj sceni u kojoj se lome tanjiri, niko ne smeje. Za mene je pravo uživanje da dođem do toga, da izokrenem normalne reakcije gledalaca, da bi shvatili da ozbiljnost stvari nije u srazmeri sa njihovim značajem”, rekao je Šabrol.
(SEEcult.org)
