CIRKUSFERA Vas poziva da u nedelju, 9. oktobra, u 14 časova svratite do Kalemegdanskog parka i prisustvujete multidimenzionalnoj instalaciji "CIRKUS EKOLOŠKIH VEŠTINA".
Publika će biti u prilici da vidi i isproba neobične zvučne, kinetičke i vizuelne instalacije napravljene od raznog otpada. Uz prigodno podsećanje na najveće zločine protiv životne sredine i života na zemlji publika koja prođe kroz cev dobiće vredne diplome.
Mi marimo za vašu potrebu da se osećate ekološki angažovano!
Odmah da kažem, suicid me lično ne zanima.
Ne pada mi na pamet.
Ne češće nego vama.
A povod za ovaj tekst su dve informacije:
O broju samoubistava u Srbiji, i o jednom novom zakonu u Belgiji.
-----------
Ali, što reko jedan Fjodor, krenuću poizdalja, krenuću ključnim pitanjem::
Vladate li sopstvenim životom, jeste li od svog života gazda?
Oh, znam, znam..., i da i ne..., zavisi na šta tačno mislim..., kako kad...
Vidim, odveć komplikovano..., odustajem.
A sopstvenom smrću? Jeste li od svoje smrti gazda?
U sklopu projekta „Laboratorija cirkuske umetnosti“, Cirkusfera u saradnji sa Institutom Servantes predstavlja radionicu uličnog teatra španskog umetnika Adriana Švarštajna.
Kreativni klaster mladih "Ideje za muzeje" u saradnji sa Međunarodnom studentskom nedeljom u Beogradu - ISWiBom 011 organizuje Internacionalni okrugli sto mladih posvećen beogradskim muzejima!
Događaj će se održati u četvrtak 14.jula 2011. godine od 17 časova u Ustanovi kulture "Vuk Karadžić" u Beogradu.
Cilj Okruglog stola i cele kampanje je umrežаvаnje mladih i rаzmena idejа, pozitivnih i negаtivnih iskustаvа u oblаsti muzejskih kаmpаnjа i programa, kulturnog turizmа i komunikacije kulturnih ustanova sa mladima!
Poslednji put sam posetio neki od beogradskih muzeja
..... ne sećam se.
Ne znam kakva je muzejska ponuda, jer me zasipaju informacijama o svemu osim o kulturi.
ŽELIM DA SU MUZEJI DRUGAČIJI!!!
ŽELIM DA IH JA MENJAM!!
ŽELIM DA SE POVEŽEM SA DRUGIM MLADIM LJUDIMA I ORGANIZUJEM TU PROMENU.
Do sada smo debatovali, istraživali, i okupili Kreativni klaster mladih koji želi da ponude u beogradskim (za sada) muzejima približi mladoj publici i učini ih atraktivnim.
Mda, Pariz...
I mladost - ludost...
I da, moj "tihi susjed".
Oprezno s "tihim susjedima", o-prez-no!
...
Ok, ne valja - ipak ću ONAJ početak:
Dakle ovako:
Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, imao sam atelje nadomak čuvene Pijace buva, u kvartu zvanom Klinjankur, u ulici de la Klinjankur.
Nedavno sam, na primer, ovde okačio jednu autorironijsku zafrkanciju, ničim izazvanu gogoljevštinu o zatiranju sopstvenih tekstova, a evo, pre neki dan morao sam da zaista obrišem svoj poslednji blog.
O razlozima brisanja ne bih. Reći ću samo da nisu imali ništa, ni s hirovitošću, niti sa činjenicom da sam fucking libra, već sa jednom nenadanom i nemilom vešću, potom i sa bazičnim, skoro svakome znanim etičkim refleksom.
Evo kako sam sam to blogoiščeznuće prorekao, možebitno i prizvao:
Kao da se čuje muzika koja dolazi iz velikog dvorišta kraj puta, tjera pogled ka jednom čini se naslikanom segmentu minulog vremena, zvuci Vivaldijeva Četiri godišnja doba, koncert za violinu u čarobnom vrtu, na mjestu nekadašnjeg porodilišta, gde se sada smjestio improvizovani auditorijum, ovdje se rodila nova snaga umjetnosti. Upravo tu nastaje taj inicijalni fluksus ishitrenog poteza koji se stapa u mreži estetičnog osjećanja proživljenog momenta.
Šta nam je donela aktuelna praksa, umetnost sadašnjice, dakle umetnost postmodernog doba? Koja je artistička percepcija koja sledi te recepcija publike koja gleda? Šta je iznedrio aktuelni momenat osim onoga što su već poznata autorska preuzimanja dobro znanih manira. Ako želimo iscrtavati po korpusu utisnutih stilskih pravaca, onda dakle prihvatamo multipoetičnost vremena, ne opredeljujemo se već sledimo instinkte i tako delamo u više smerova koji stvaraju jednu moguću ličnu vizuru, sopstvenu umetničku projekciju.
Misao, dovoljno napupjela da se jedva kotrlja u teškoj pasti, prenesenog doživljaja sadašnjosti. Mentalne asocijacije i slike utopljene kao refleks ovovremenih tenzija. Sklona sam da vjerujem, da svako ima svoju kutiju za čuvanje riječi, krtih riječi koje se gube u ljepoti rečenice sve dok ne postane suština koju pamtimo, fluksus vremena koji artisti svakojako komuniciraju, ostavljaju u svojim duboko proživljenim djelima. Baš tako postoji i kutija deponovanih poteza koji se čuvaju kako bi se kasnije slili u jedan manir koji tvori svojevrsni slikarski zapis.
