Pre dve decenije, u vreme raspada svega što je podsećalo na očekivanu stvarnost, svaka vožnja javnim prevozom bila je podvig i siguran put u nihilizam. Tada sam je izbegavala. Danas, iako u prilici da je izbegavam, rado joj se podvrgavam. Prosto zato što posmatrajući svoje saputniķe, njihova lica koja nemo govore i slušajući razgovore koje vode preko svojih telefona, imam priliku da zamišljam njihove živote.
Bila je pozna jesen, izmaglica. Težak gradski smog pomešan sa mirisom nostalgije i opšte apatije, spustio se na kraj u kome živim. Tu jutarnju tromost prekinuo je zvuk pištaljke. Prolazila sam pored osnovne škole koju sam davno pohađala i prepoznala taj za mene odvratni zvuk koji je u mom sećanju budio ružne uspomene. Kao po komandi stala sam u zamišljenu "vrstu". Oko mene su trčala deca, takođe s namerom da stanu u vrstu. Za razliku od njih, ja sam mogla da "odstupim" i smestim se na betonski zidić kako bih sa posebnim interesovanjem posmatrala tu senzaciju. Čas fizičkog vaspitanja.
Do pre par meseci nisam posećivala taj prodajno-izložbeni prostor. Sve potrebe za čije zadovoljenje inače služi ova pijaca, kvantaš, buvljak ili kako god ga imenovali, a čiji sam trenutno deo, zadovoljavala sam u krugu realnih prijatelja, živih razgovora i direktnim susretima. Gnušala sam se pomisli da polovina čovečanstva učestvuje u toj imitaciji života i odnosa.
Sticajem okolnosti, zapravo dobrim povodom, i ja sam se upustila u ovaj svet marketinga i kupoprodajnog odnosa.
Postoje dva dana u mesecu kada upućeni izbegavaju namirivanje svojih finansijskih obaveza u obližnjim bankama i poštama. Uprkos svim vremenskim prilikama i neprilikama, tog 10. i 25. u mesecu, duše sa vidljivim tragovima prošlosti na oronulim licima, ortopedskim pomagalima i neizostavnim cegerima, gegaju se po svoje parče života. Oni i ja.
Pre par godina, kada se prisustvo puberteta u našoj kući osećalo u naznakama, moj sin je ležerno izgovorio pomenutu rečenicu. Dok se ona kotrljala po sobi i mojoj glavi, ja poslušno odložih tek ispeglani veš i postupih po naređenju. Razmišljala sam o izostanku reakcije i neverovatnoj lakoći sa kojom sam to učinila. Shvatila sam da je u njoj bila sažeta suština mog osećaja koji me je često pratio tokom odrastanja.
Upravo sam se vratila sa puš pauze. Stajala sam na ulici i, kao i prethodnih meseci, uživala u pogledu na kontraste kraja u kome se nalazim. Sudar malih, oronulih kućica i grandioznih vila koje uglavnom samo svojom veličinom opravdavaju dati opis. Prava vremenska kapsula. I upravo iz nje laganim korakom pojavili su se baka i dva unuka, rekla bih šestogodišnjaka.
Juče sam pročitala i podelila dirljiv tekst, koji me je kao i većinu drugih koji su to isto učinili, duboko potresao i podstakao da i sama nešto napišem. Kao majka, osoba koja je početkom devedesetih provela 6 godina volontirajući na SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja, i usuđujem se reći misleće biće, ne mogu da ostanem imuna na priču o deci žrtvama vršnjačkog i porodičnog nasilja. Ne mogu da svoj stav ispoljim samo jednim "lajkom".
Krajem juna vršila sam poslednje pripreme za odlazak na more se svojom porodicom. U njih je spadalo i skraćivanje suvih krajeva moje kose. Kako sam odustala od godinama pravljenih lokni na mojoj glavi, posvetila sam naročitu pažnju nezi tog dela moje "ličnosti", što se odrazilo na porodični budžet i brojno stanje firmiranih proizvoda za negu kose u našem kupatilu.
Ustajem iz kreveta, kuvam kafu i pripremam za rituelno ispijanje divne tople tekućine uz podrazumljivo manje preporučljive, ali jednako divne cigarete. Uzimam belu kutijicu sa onim pretećim tekstom nalik umrlici koji uspešno izbegavam godinama. Prazna.
