Istinita priča o nestvarnom događaju - za one koji imaju strpljenja da čitaju
Letnji dan - sparno, lepljivo, depresivno podne. Na terasi sedimo moj tada petogodišnji sin i ja. Igramo igru memorije, više moje nego njegove radi. Kao takav, dan se nije razlikovao od prethodnih i ništa nije ukazivalo da će u mom sećanju ostati zabeležen kao poseban.
Trenutak iskrenosti. Neću ništa novo ni epohalno reći ako pobrojim sve uloge: ćerke, majke, snajke, dobre supruge, solidne kulinarke, ljubazne komšinice koje sam kao i svaka od nas do sada igrala po unapred napisanom scenariju uz izvesna odstupanja. Nastajala su kao posledica improvizacija u datim okolnostima. Osnovna škola, srednja, fakultetska diploma, venčanje, materinstvo. Ovom nizu, u mom slučaju nedostajao je samo radni odnos zasnovan na odredjeno ili neodredjeno vreme.
Svako od nas je sreo, upoznao ili čuo za nekog Davida. Ali niko od nas ga zapravo ne poznaje. Sem njegovih roditelja i najbližeg okruženja. Čak i oni znaju samo nagoveštaje njegovih potreba, insinuacija, namera i želja. Davida ne poznaje ni sam David. Danas je on, sutra Petar, Milan, Tom..
Izložba Šok zadruge “Perspektive 14”, koja sadrži odabrane radove studenata beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti i novosadske Akademije umetnosti, biće otvorena 16. februara u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, a ovoga puta je u znaku prosleđivanja nagrade, budući da će Šok zadruga zbog nedostatka finansijskih sredstava ustupiti najperspektivnijem studentu novčani deo nagrade koju je dobila na 19. Prolećnom analu u Čačku “Proleće.
Narednih dana po medijima, društvenim mrežama i internim razgovorima, provlačiće se, izvesno, osuda najavljenog konspirativnog skupa pobornika legalizacije silovanja. Sem što će to biti dobar povod da se o ovom krivičnom delu par dana polemiše, ništa se zapravo i neće dogoditi. Zato što oni skloni njegovom izvršenju, oni koji su ga već izvršili jednom ili više puta, NEMAJU MUDA i slobodno, nekažnjeno ili u najboljem slučaju minimalno sankcionisano, šetaju gradovima, manjim i većim mestima.
(fragmenti sa kolonije, o pričama koje nijesam napisao i koje nikada neće biti napisane)
Prijatelјu moj, pjesniče i sapatniče, pišen ti ovo pismo... prosto popizdio od života, zatečen u stupi, obavijen (vidio si i sam) ko oblak nebom – obavijen ženom. I kažem ja njoj, ili ona meni – nebitno, u kakvom stupnju, u kakvom omjeru, u kakvoj stepskoj slobodi, u kakvom povjesnom trenutku, u kakvoj kućerini, u prijatelјevoj kolibi želimo... – nebitno, ali bitno i obavezno!
Smećkasto, otpalo i vjetrom donijeto lišće hrasta ispod stabala još malo pa dozrelih maslina. Napola zgužvana limenka piva bezobrazno odnekud bačena na slabo održavani travnjak i, uokolo, mnogo mora i neba, a u sredini Sveti Stefan koji bi, da je isti kao u mojoj mašti, morao sve vrijeme veselo poskakivati od vlastite ljepote.
Ovaj tekst nastaje pod oblačnim nebom, pa ga treba otpočeti od sredine, da bi se do kraja stiglo pre nego što prve kapi ne kanu na tastaturu.
„Pokazaću vam plažu moga djetinjstva“, rekao je S. i pustio makinu da se kotrlja niz krš i mrš. O. i J(a) smo u ćutkanju ukačili da nam tek predstoji ono istinsko spuštanje, ako ne i uranjanje, te da je sletanje na pistu tivatskog aerodroma bio tek uvod u anatomiju geografije koje nema bez istorije, koja je pravi smrad ako u njoj nema ratova, mirova, itd.
Što je zajedničko piscima?
