Pozdrav iz Doline gladi
Osvrt na deo aktuelne pozorišne ponude u Kragujevcu: „Gospođa ministarka“ i „Beton mahala“
Poznavanje prirode, društva i kulture (Večera kod Knjaza i Betoniranje muftije)
Piše: Vlada Paunović
U nedelji za nama imao sam priliku da pogledam deo scenskih programa u Kragujevcu, tačnije jednu od repriza Knjaževsko-srpskog teatra – „Gospođu ministarku“ (igra se od 2008. u režiji Jovana Grujića) i gostovanje „Beton mahale“ (režija Branislav Trifunović i Rifat Rifatović).
O uvek aktuelnom u Srbiji, Nušićevom klasiku „Gospođi ministarki“, van opštepoznatog sadržaja, može se jedino reći da ju je, inače resursno kvalitetna postava ansambla (Marina Perić, Miloš Krstović, Aleksandar Milojević i drugi...) odigrala sa smanjenom energijom, asocijativno kao da ste „utišali“ omiljenu muziku na radiju, jer „smeta komšijama u susednom stanu“. Euđenio Barba, italijanski guru modernog teatra, rekao je da je suština pozorišta u „razmeni energije između izvođača i gledaoca“, a mentalitetska anatomija Nušića u vidu srpskog palanačkog duha u „Ministarki“ treba da „probija zvučnike i ulazi u crveno“ na sceni i u publici.
Publika? Tu zapravo leži poenta, jer je razvoj publike tema u fokusu svih modernih kulturnih politika u Evropi. Smatrao sam, na osnovu monitoringa kragujevačke teatarske scene (kako repertoarske, tako i alternativne), da je pozorišna publika elitistička (ako zanemarimo komercijalni teatar poput monodrama Milana Gutovića, „Čikaških perverzija“ ili drugih „tezgi“ beogradskih glumaca po Kragujevcu), ali sam pogrešno procenio, jer sam generalizovao. Elitistička je možda za vreme JoakimInterFesta, kada se igraju moderne scenske forme ili kad se „ubode“ kvalitetna premijera. I to na prvi pogled i nije loše, jer suština teatra i jeste da „ulazi u narod“. Ali kako, na koji način?
Na „Ministarki“ se moglo primetiti da je, inače uvek tesna sala Knjaževsko-srpskog teatra, ispunjena gotovo do poslednjeg (oko 260 sedišta) mesta. Kad tako nešto vidite u svom gradu, jako je lep osećaj i odmah pomislite, maštajući, kako bi bilo lepo da je milion evra investiranih u „ruralno-palanačku“ promociju Kragujevca putem serija Radoša Bajića, bilo uloženo u novu zgradu Teatra. Ali ne, ne treba „plakati nad prosutim mlekom“ i biti nerealan, jer novi dom najstarijeg teatra u Srbiji verovatno ne bi bio tako kvalitetna promocija grada, poput autorskih ostvarenja „seljačke majke“, koja favorizuju kreatori ovdašnje kulturne politike.
No, da se vratimo prošlonedeljnoj publici na „Ministarki“. Da li ste nekada bili u situaciji, najočekivanije u bioskopu, da ne čujete ni ton, ni sami sebe od šuštanja kesa sa slanim „grickalicama“ i slatkišima, mućkanja flašica sa vodom i sokovima, premeštanja garderobe po krilima i nadasve glasnih privatnih razgovora, a da ne vidite ništa od neprestanog izlaženja u sredini predstave? Verovatno – da, u bioskopu. Ali ja sam bio u teatru. Analizom sam utvrdio da je najmanje 70% publike te večeri bilo iz kategorije mladih, što na prvi pogled izgleda pohvalno. Posle predstave sam utvrdio da je došao autobus sa srednjoškolcima iz Gornjeg Milanovca uz pratnju profesora, kako bi deca imala najdostupniju priliku da se upoznaju sa teatrom. I to je za pohvalu svakako. Ali omladinci su glasno govorili u toku predstave, napravili zimskom garderobom gomile kao u prihvatnom centru za izbeglice i nadasve – užinali sve u šesnaest (...a oko nas, sve neki gladni ljudi... Branimir Džoni Štulić, Odlazak u noć)! Ali deca nisu odgovorna, jer je trebalo da ih neko nauči ne samo istoriji ili temi predstave, nego i bontonu prilikom posete kulturnoj ustanovi. Profesorke nisu, jer su i same bile zauzete pričom, večernjom užinom i pre svega – neprestanim pravljenjem „selfija“ i „čekiranjem“ na Fejsbuku. Ali i mladi Kragujevčani su radili isto, sami ili u pratnji roditelja. Majka devojčice pored mene je uzela od nje kesu od pojedene grickalice i praznu flašicu vode i lepo bacila pod sedište, kao da nije u teatru, nego na livadi... Naravno, „boje nekulture“ su branili i stariji – glasnim dobacivanjem glumačkim replikama, ulaskom u teškim zimskim jaknama, kao da su sad sišli sa žičare... Ali bar nisu večerali u pozorištu.
Mislim da bi u kontekstu razvoja publike, od osnovne škole trebalo uvesti predmet koji bi se bavio upoznavanjem sa kulturom u najširem smislu – od umetničkih formi, do bontona.
„Beton mahala“, predstava istoimene pozorišne grupe iz Novog Pazara, koju je kragujevačkom gledalištu vešto (odlična promocija i puna sala) predstavila promoterka Jelisaveta Miletić, nije mi odvukla pažnju na analizu publike, nego na sadržaj, iz prostog razloga jer nisam imao priliku da je dosad pogledam. A mediji su pisali da se radi o prvoj sličnoj pozorišnoj inicijativi iz Pazara, jako angažovanoj predstavi podržanoj projektno od UNDP, koja nakon premijere i reprize u rodnom gradu nije mogla da se igra. Sjajna propratna najava, pogotovo za ljubitelje angažovanog teatra, koji je danas u Srbiji, sve više počeo da tupi oštricu.
„Beton mahala“ je zapravo splet međusobno povezanih priča osam pazarskih srednjoškolaca (šestoro Bošnjaka i dvoje Srba) koji govore na prvi pogled o uobičajenim problemima mladih u svakom gradu u Srbiji (ljubavni problemi, odnosi sa roditeljima i profesorima, planovi za budućnost – „ostati ili otići“...) uz fokus na glavnu temu – dobro poznate međuverske/nacionalne odnose u ovoj zajednici. Taj fokus se, međutim, toliko sporo provlači kroz tekst priče da je trebalo tek nakon sat i po vremena da saznamo glavnu stvar – poruku mladih šta hoće i šta neće (koja bi se – ako apstrahujemo pomenuti fokus, mogla primeniti na svaki grad u Srbiji ili zemljama u regionu).
Reditelj Trifunović nije imao mnogo posla, jer je u duhu metoda moderne drame, koristeći postupke retrospekcije (opis sredine putem čitanja podataka sa Vikipedije aranžiranih burnim istorijskim podacima – spaljivanje grada od strane Karađorđevih ustanika, zulume begova u vreme turske vladavine, islamizaciju pravoslavnog stanovništva, napade četničkih odreda za vreme Drugog svetskog rata...) i koralnosti (nova forma antičkog hora u vidu „internet foruma“) spajao na prvi pogled autentične priče iz lokalnog kolorita. Zaista talentovani mladi glumci su pripovedali o zabrani međuverskog zabavljanja mladih, diskriminatorskim distinkcijama po „zvaničnom jeziku“ u školama, nepoželjnim mestima za izlazak, slavnjenjima pobede raznih reprezentacija... zapravo o večitoj međuverskoj podeli na „naše“ i „njihove“. Uz nekoliko upečatljivih momenata poput pevanja „Molitve“ Marije Šerifović umesto „naše“/“njihove“ himne, dogovora roditelja mladića i devojke o zabrani međuverske veze i nadasve finalnog uzvikivanja liste želja „hoću – neću“ u Pazaru, ne bi se mogli izdvojiti posebni trenuci. „Beton mahala“ nije loša predstava, ali je nedovoljno iskoriščena tema i njen potencijal u smislu angažovanosti. Nema angažovanih pikova u vidu verskih poruka muftije Muamera Zukorlića, političkog raskrinkavanja do srži (Rasim Ljajić je na premijeri u Pazaru izjavio da mu se predstava ne dopada), totalnog upiranja na nacionalizam obe suprotstavljene strane. Jer, ako hoćeš da budeš angažovan, onda budi do kraja, ako hoćeš da budeš „zabranjen“ i „obeležen“ onda „gađaj u centar“, ne kalkulišući u smislu – „kako ću posle da živim u toj sredini“.
“Beton mahala” je dobar primer inicijative mladih, koji može poslužiti kao paradigma angažovanoj sceni mladih. Neka svako “počisti prvo ispred svoje kuće”, odnosno neka kragujevački alternativci govore o Krstu koji najavljuje Kragujevac na svom ulazu, beogradski o paljenju džamije, banjalučki o svešteničkoj pedofiliji, vojvođanski o suživotu narodnosti... Teatar može biti moćniji medij za prenošenje poruka od bilo koje TV emisije ili čak knjige, ako se pravilno i bez straha postavi cilj. U ovom slučaju – pobuna mladih protiv realnih podela koje im uništavaju svakodnevni život.
