• Search form

23.06.2017 | 20:55

Finale Mangelosa 2017.

Finale Mangelosa 2017.

Izložba finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” biće otvorena 26. juna u galeriji Remont u Beogradu, kada će biti saopšteno ko je od petoro mladih umetnika dobio to prestižno priznanje koje podrazumeva osmonedeljni studijski rezidencijalni boravak u Njujorku i samostalnu izložbu u Beogradu.

Finalisti Mangelosa za 2017. godinu: Lidija Delić, Ksenija Jovišević, Nemanja Lađić, Jelena Mijić i Ivan Šuletić, pojedinačno će predstaviti svoj rad članovima žirija uoči otvaranja izložbe.

Žiri čine: istoričarka umetnosti Ana Bogdanović (Odeljenje za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, Beograd), istoričarka umetnosti i kustoskinja Milica Pekić (Kiosk - platforma za savremenu umetnost, Beograd), umetnica Nina Simonović, dobitnica nagrade “Mangelos” za 2016. godinu, istoričarka umetnosti, kustoskinja i predsednica Instituta za savremenu umetnost u Zagrebu Janka Vukmir i teoretičar umetnosti Stevan Vuković iz Beograda.

Finalistkinja Lidija Delić (1986, Nikšić) doktorirala je 2015. na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a od 2012. godine aktivno radi kao član i organizator umetničkog prostora U10. Jedan je od pet dobitnika Henkel nagrade za Srbiju (2008). Dobitnica je i nagrade za crtež aukcijske kuće iz Rima, Gioielli di Carta (2010). Njen rad se nalazi u kolekcijama ING Banke (ING) u Amsterdamu i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

  Lidija Delić, SUNSET Journeys, detalj postavke, kombinovana tehnika, promenljive dimenzije, 2017.

Izlagala je na više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, uključujući I am where I should like to be u Navigator galeriji u Beogradu, sa Marijom Dragojlović (2017); Sunset Journeys Circuloquadro u Milanu (2017); “Parallel Vienna 2015”, Alte Post, U10 grupna izložba (Beč, 2015); Liste Art Fair, U10 grupna izložba (Bazel, 2015), a ove godine predstavljala je Srbiju na 18. Međunarodnom bijenalu mladih umetnika Evrope i Mediterana (BJCEM) u Tirani.

Prema rečima Lidije Delić, konceptualno i strukturalno, njen rad počiva na intermedijumskom istraživanju povezanosti i odnosa između sopstvenih unutrašnjih procesa i prostora koji je okružuje.

“Smatram da lični unutrašnji prostor atmosfera, snova, sećanja i imaginacije može biti osvetljen, proširen i izmenjen transponovanjem u fizički prostor galerije. Polazna tačka mog pristupa je ideja da svet oko nas ne možemo razumeti kao sistem pre-definisanih predmeta i koncepata koje zatim naknadno racionalno biramo, već kao gustu mrežu nedovršenih procesa, u kojoj su očigledno stabilne stvari samo odraz stabilnosti njihovih slika. U radu me zanima da otvorim prolaz koji bi posetioca izveo iz jednog nivoa realnosti u drugi, iz fizičkog u čulni prostor, iz kolektivnog stanja u individualni fizički doživljaj”, navela je Lidija Delić.

Na izložbi finalista nagrade “Mangelos” Lidija Delić će predstaviti projekat “SUNSET Journeys” koji je u konačnom obliku instalacija od 40 slika uramljenih duplim drvenim ramovima.

  Lidija Delić, SUNSET Journeys, kombinovana tehnika, 2017.

U procesu stvaranja te instalacije korišćena je lična foto arhiva sa putovanja iz proteklih nekoliko godina. Slike jarkih i živih boja, i očigledno sakriven tekst, urađene su na papirima brodskih knjiga koje je Lidija Delić našla u zgradi Jugooceanije u Kotorskoj luci u Crnoj Gori. Kada se slika otvori, na desnoj strani ispisani su detalji o poreklu motiva sa slike.

Izvlačeći slike, objekte i reči iz njihovih utvrđenih konteksta, ovo delo izaziva osećaj neodređenosti u kojoj kontrast između realnosti vizuelnih predstava i relnosti koju one oslikavaju postaje jasno vidljiv. Ove slike/objekti stapaju pejzaže i zalaske sunca sa redovima i kolonama tabela, poteze četkice sa algoritmima za sortiranje i kategorizaciju. Vreme “kulture slika” u kojem živimo karakteriše “naša vera u sposobnost vizuelne predstave da objasni naučne i političke fenomene i susret sa neskladom prisutnim u umetničkim delima može da izazove proces preispitivanja ovakvih status quo pretpostavki”.

Finalistkinja Ksenija Jovišević (1988, Beograd) diplomirala je na osnovnim i master studijama Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za  slikarstvo, u klasi profesora Gordana Nikolića, a trenutno je gostujući student na Sädelschule, Fakultetu likovnih umetnosti u Frankfurtu, u klasi profesora Willem de Rooija. Ima ostvarena brojna samostalna (Međuvreme, galerija Zečević; Zamisli želju, Treći Beograd, Velika težnja, Galerija 73, Beograd...) i grupna izlaganja (RAW, Bazel; Remembering in Form, Frankfurt/M; 5 Hours Show, Rejkjavik; Amsterdam Drawing, Holandija; Drawing Now, Pariz...)

Svi njeni radovi, kako je navela u izjavi povodom izložbe finalista “Mangelosa”, rezultat su pokušaja da suprotstavi sveprisutna pitanja egzistencije.


  Ksenija Jovišević, Lay Your Head In, video still, video rad nastao u okviru rezidencijalnog boravka u  SambandÍslenska Myndlistarmanna (SÍM), Rejkjavik, Island, 2016.

“Radovi naglašavaju amorfnost i temporalnost harmonizacije, kao i beskrajnu mogućnost poigravanja rešenjima i odgovorima, nakon kojih prelaze u domen novih problema i pitanja. Istražujem razne medije u okviru sopstvenih interesovanja za beskonačno kao moguće, dovodeći u pitanje čovekovu potrebu za stvaranjem granica tamo gde ne postoje, radi dokazivanja sopstvenog postojanja i mogućnosti lakšeg percipiranja sveta oko sebe”, navela je Ksenija Jovišević.

Na izložbi u Remontu predstavlja radove “Fiat Lux” i “Lay Your Head In”, koji su začetak planiranog opusa koji bi trebalo da pokreće pitanje simbolike, značaja i uticaja svetlosti.

Fiat Lux”, prvi nastali rad pokrenut tom tematikom, sastoji se od serije “slika” pre samih slika, skeniranih početaka fotografskog filma smeštenih u svetlosnu kutiju (light box), veštački izvor svetlosti koji se koristi prilikom određenih vidova terapije.


 Ksenija Jovišević, Fiat Lux, analogna fotografija,  light box, 2016.

Video “Lay Your Head In” dokumentovan je na Islandu tokom celog dana letnje ravnodnevice, fokusirajući se na stanje koje može da bude prouzrokovano konstantnim prisustvom svetlosti. Nastao u okviru rezidencijalnog boravka u SambandÍslenskaMyndlistarmanna (SÍM) u Rejkjaviku 2016. godine, video se sastoji iz 24 preklopljena filma koja prikazuju površinu vode iz iste pozicije početkom svakog sata u danu. Naziv rada referiše na često korišćenu islandsku izreku: “Lay your head in the water” (Að leggja höfuðið í bleyti, Uroni glavu u vodu), što znači dati sebi vremena za razmišljanje; sam čin uranjanja glave u talase simbol je kontemplaciju bez pritiska.

Među finalistima nagrade “Mangelos” je i Nemanja Lađić (1984, Beograd), koji je diplomirao 2009. na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Mrđana Bajića, a 2011. je završio Transmedia program na Sint Lukas univerzitetu u Briselu. Nekoliko puta je nagrađivan kao student. Izlagao je deset puta samostalno i učestvovao na četrdesetak grupnih izložbi i festivala, među kojima su Tasmanian International Video Art Festival u Australiji, Prostori odstupanja u Salonu MSU u Beogradu, 8 načina da se prevaziđu prostor i vreme u Salon MSU u Beogradu, Image Talks u Haseltu u Belgiji i drugi.

Lađić se bavi prvenstveno video instalacijama, kroz koje istražuje uticaj savremenih sredstava komunikacije na doživljaj vremena i prostora, kao i relativnost procesa opažanja u kontekstu tehnološki uslovljenog, digitalnog sveta.

  Nemanja Lađić, Spieluhr, video instalacija, 2017.

“Osnovni motiv koji imam prilikom realizacije radova jeste da u nizu scena, mesta, situacija ili momenata pronađem tačku njihovog prožimanja. Ona može biti određena prostorom, vremenom ili nekom funkcionalnom karakteristikom elemenata. Ukoliko u nekom nizu variraju skoro sve karakteristike, to obično doživljavamo kao haos, neuređeno mnoštvo informacija. Zato se javlja potreba da se niz slika ili situacija sistematizuje. S jedne strane, moguće je selektovati one sadržaje koji imaju zajedničke odlike, čime se stvara filtrirana slika sveta. Ali, tek kada postavimo sebi zadatak da uočimo tačke prožimanja u naizgled sasvim različitim slikama, otvara se mogućnost da okruženje doživimo kao kuzalno povezano, celovito i smileno. U slučaju mojih optičkih instalacija, multiplikovane slike ili prostori simbolišu ‘suživot’ mnoštva varijacija; u video radovima se nizovi fotografija ili video zapisa pretvaraju u arhive u kojima svaka scena postaje deo jedinstvene istorije ili ‘koreografski’ uređene celine u kojoj su pokreti elemenata međusobno povezani. Taj efekat se može nazvati ‘kaleidoskopskim’, jer niz slika koji čini kaleidoskop, sadrži upravo tu vrstu povezanosti i uslovljenosti”, naveo je Lađić o svom radu.

Na izložbi finalista nagrade “Mangelos” Lađić predstavlja instalaciju  “Spieluhr” u kojoj se sadržaj kadra tretira kao kod, odnosno ready-made partitura, zahvaljujući kojoj se jedan medij - video zapis, prevodi u drugi - zvuk ili muziku.


  Nemanja Lađić, Spieluhr, video instalacija, 2017.

Prizor koji se ponavlja u razlčitim varijacijama je pogled sa Lađićevog prozora. Sniman je u večernjim časovima, kada svetla formiraju različite strukture, tako da je raspored objekata uvek isti, ali se kombinacije aktivnih svetala (ulična svetla, prozori) menjaju. U širokom kadru koji obuhvata veliki geografski prostor, mnoštvo stambenih zgrada i ulica, svetlosne promene su neprestane, tako da se svaki momenat može odrediti kombinacijom aktivnih izvora svetlosti. U iščitavanju svetlosnih signala uz pomoć definisanog algoritma, digitalni snimak funkcioniše kao površina cilindra muzičke kutije, pri čemu pojedinačni vizuelni podaci postaju okidači, note u kompjuterski generisanom zapisu. Time dobijena melodija postaje autentična i jedinstvena zabeleška momenta, situacije, odnosno trenutnog pogleda.

“Od ovog procesa prevođenje se ne očekuje da razotkrije skrivene informacije - ono je bazirano isključivo na vidljivom vizuelnom sklopu, na preciznim podacima koji su dostupni posmatraču. Suština, dakle, nije u utvrđivanju kauzalnih veza ili narativnih elemenata, već u istraživanju metaforičkih i asocijativnih potencijala digitalne slike. Svaki posmatrač može dovesti u vezu date slike i zvuke sa sopstevim iskustvom, nezavisno od poznavanja ili prepoznavanja konkretnih gradskih motiva. Prikazivanje prizora u jednoj novoj formi, povezuje posmatrače kroz njihove lične asocijativne sklopove ili individualne doživljaje prostora”, naveo je Lađić o radu za izložbu u Remontu.

Jelena Mijić (1989, Novi Sad) završila je studije slikarstva na Faklultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde i živii radi. Članica je foto kolektiva Belgrade Raw i jedan od organizatora umetničkog rezidencijalnog programa MultiMadeira na portugalskom ostrvu Madeira. Najviše je interesuju nasumičnosti, neodređenost, participativnosti i haos u oblasti umetnosti. Bavljenje tim temama povlači sa sobom i druga značajna pitanja - o autorstvu, imperativu originalnosti, genijalnosti i autoritetu umetnikove ličnosti, institucionalizaciji umetnosti i preispituje opšteprihvaćene postulate na kojima se zasniva umetničko delo.

  Jelena Mijić, Jela i Mangelos, instalacija/projekat u nastajanju, 2017.

“Najviše me interesuju teme nasumičnosti, neodređenosti, participativnosti i haosa u oblasti umetosti, kao i pitanja o autorstvu, imperativu originalnosti, genijalnosti i autoritetu umetnikove ličnosti, institucionalizaciji umetnosti i preispitivanje opšteprihvaćenih postulata na kojima se zasniva umetničko delo. U svom radu nikada ne težim da ilustrujem ili dokažem unapred zadate okvire ili pretpostavke. Podstaknuta konkretnim mestom, trenutkom ili situacijom, radim sa, za tu situaciju, specifičnim i dostupnim sadržajem, na kraju ga pretačući u umetničku formu, koja veoma često nije konačna, nego je samo jedna od faza ili inspiracija za početak novog rada.  Korišćenje tradicionalnih i/ili klasičnih metoda za konstrukciju slike u radovima koji se zasnivaju na nasumičnosti, igri, slučaju i participativnosti publike i slučajnih prolaznika rezultira radovima koji su naoko i formalno veoma klasični, ali su suštinski apsurdni i cinični”, navela je Jelena Mijić o svojoj umetničkoj praksi.

  Jelena Mijić, Jela i Mangelos, instalacija/projekat u nastajanju, 2017.

Prema njenim rečima, izbor u finale nagrade “Mangelos” doživljava kao povod za i razgovor i razmenu stavova o sopstvenom radu, ali i kao priliku za realizaciju novog rada, s obzirom da nema običaj da produkuje nove radove bez konkretnog povoda i prilike, osim ako ne nastaju sami, ali ni običaj da se predstavlja starim radovima, nastalim u drugačijem kontekstu.

“Planiram da kroz razgovor sa nekolicinom drugih umetnika razradim i uobličim rad od početne tri ideje koje sam imala na umu, jer ovo učešće vidim pre svega kao preispitivanje sopstvene pozicije i delovanja na sceni u lokalnom svetu umetnosti. Radni naziv rada je Jela i Mangelos”, navela je Jelena Mijić.

  Jelena Mijić, Jela i Mangelos, instalacija/projekat u nastajanju, 2017.

Ivan Šuletić (1982), koji je bio u finalu nagrade “Mangelos” i 2015. i 2014. godine, završio je diplomske (2007), specijalističke (2009) i doktorske umetničke studije (2015) na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Jedan je od osnivača i urednika internet magazina za savremenu umetnost Supervizuelna. Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a radi kao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

“Bavim se istraživanjem savremenih čitanja pojmova prostora, mesta, identiteta, ali i nekim ključnim tačkama lokalne političke istorije. Veoma mi je važan odnos sadašnjeg trenutka i nasleđa istorije umetnosti i naše savremen istorije, ali i sadašnjice i opštih pojmova grada, spomenika, arhitekture… U svom radu najčešće polazim od digitalne slike, ili digitalne skice, ali ishodište nalazim, barem u dosadašnjem radu, u medijima kao što su uljana slika i crtež. Sliku i crtež u kontekstu svog rada najpre shvatam kao procedure, čiji postupci u mnogome određuju konačni oblik rada i načine njihove prezentacije”, naveo je Šuletić o svom radu.


  Ivan Šuletić, Morgenspaziergang, tuš na papiru, 2015.

Na izložbi finalista nagrade “Mangelos” predstaviće rad “Morgenspaziergang”, čiji je naziv preuzet sa albuma “Autobahn” nemačkog benda Kraftwerk.

“Semplovanje u kontekstu elektronske muzike i poigravanje sa klasičnim romantičarskim motivom šetnje kroz prirodu, uvodi u probleme savremenog tretmana pejzaža, odnosno prirodnog okruženja, kao krhkog prostora špekulacije. Crteži su nastali ponovnom upotrebom materijala korišćenog za rad na slici istovetnog motiva, čime je u formalnom smislu ponovljen odnos glavne teme i teme ‘Morgenspaziergang’ sa albuma ‘Autobahn’”, naveo je Šuletić.


  Ivan Šuletić, Morgenspaziergang, tuš na papiru, 2015.

Nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos”, koja nosi ime značajnog umetnika, rodonačelnika konceptualne umetničke prakse i istoričara umetnosti sa prostora bivše Jugoslavije, godišnje se organizuje i dodeljuje pojedincu ili pojedinki, u vidu osmonedeljnog studijskog rezidencijalnog boravka u Njujorku, u saradnji sa Residency Unlimited i uz podršku Trust for Mutual Understanding iz Njujorka.

Nagrada će ove godine biti dodeljena 16. put, a podržana je od Ministarstva za kulturu i informisanje Srbije.

Nagrada “Mangelos” deo je međunarodne mreže YVAA (Young Visual Artists Awards) koja deluje u svim zemljama na prostoru bivše Jugoslavije, kao i u Albaniji, Bugarskoj, Češkoj i Slovačkoj.

Izložba finalista nagrade “Mangelos” za 2017. godinu biće otvorena u Remontu do 17. jula.

(SEEcult.org)

Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r