BDP u slavu Radeta Markovića
Izložba fotografija iz predstava Beogradskog dramskog pozorišta (BDP) u kojima je igrao velikan srpskog glumišta Rade Marković (1921-2010) otvorena je na stotu godišnjicu njegovog rođenja - 14. oktobra, u foajeu tog teatra, čiji je član bio tokom zlatnog perioda sredinom XX veka, a i kasnije mu se rado vraćao.
Velika scena BDP-a nazvana je imenom Markovića posle njegove smrti, a od 2019. godine dodato joj je i ime njegove supruge Olivere Marković, takođe velike glumice.
Sin tog slavnog umetničkog i životnog para, reditelj Goran Marković, kao i reditelj Jagoš Marković i glumci BDP-a, nekadašnji studenti Radeta Markovića – Milica Zarić i Srđan Timarov, podsetili su na otvaranju izložbe na njegov lik i delo.
“Uvek kad prođem preko Crvenog krsta i pogledam ovu zgradu, setim se svog oca. Zato što je ovo pozorište bilo njegov ceo svet. On jeste igrao na filmu i u drugim pozorištima, ali ovde je počeo, ovde je sebe izgradio”, rekao je Goran Marković, podsetivši da je BDP osnovano 1947. godine “na tadašnjoj periferiji, a ubrzo postalo važno mesto zahvaljujući generaciji mladih ljudi koji su počeli da se bore za svoj svet, pre svega za repertoar, zatim i za način igre”.
“Počeli su da igraju drugačije od ovih dole iz centra i odjednom su ljudi počeli da dolaze u ovo pozorište, trolejbusima jer tada nije baš bilo automobila i taksija. Odjednom je to postalo najbolje pozorište u gradu sa jako važnim naslovima i važnim mladim glumcima. Tu su pored mojih roditelja bili i Ljuba Tadić, Zoran Radmilović, Pepi Laković...”, rekao je Goran Marković.
Taj period završen je tako što je jedna značajna predstava koja je spremana na ovoj sceni – “Čekajući Godoa” zabranjena još pre premijere.
“Mogu sada to da kažem, Krleža je došao, pogledao probu i otišao kod upravnika, rekao da je to čisti formalizam, da ne valja ništa, a ovaj se uplašio i skinuo predstavu”, rekao je Marković.
Glumci su onda, kako je ispričao, rešili da izađu odavde, otišli u atelje slikara Miće Popovića i izveli fantastičnu predstavu, kojom je zatim počeo rad Ateljea 212.
“Tako se ta magija pozorišta preselila odavde, za izvesno vreme, na druge scene, ali se kasnije povremeno vraćala. A glumački stil te generacije preneo se i na film. Mnogi glumci koji su ovde počinjali postali su veliki filmski glumci”, istakao je Goran Marković.
Reditelj Jagoš Marković prisetio se promocije monografije o Radetu Markoviću kada je dobio nagradu Udruženja dramskih umetnika Srbije za životno delo Dobričin prsten.
“Gledao sam ga upravo na ovom mestu onako uzvišenog i plemenitog, u ozbiljnim godinama, a neoštećenog od života i svega što on nosi. Pitao sam ga posle: Kako tako dobro izgledaš u tim godinama? Odmah mi je rekao: Hranim se lepotom. Shvatio sam šta hoće da kaže. U fokusu mu je bila lepota. Služio je lepoti, onoj koja će spasiti svet – i na sceni i van nje”, rekao je Jagoš Marković.
Rade Marković, kako je dodao, imao je besprekoran sistem vrednosti, bio je čovek najveće moguće etike. “Taj spoj etike i estetike i tolikog dara i znanja dao je takvog velikana”, istakao je Jagoš Marković.
Srđan Timarov je rekao da u ovo naše vreme, kada je budućnost neizvesna, treba da se okrenemo unazad i da pogledamo na čemu treba da stojimo, na koga da se nastavljamo.
“Jedan od tih najvažnijih kompasa, svetionika, naše blago je Rade Marković, moj profesor i moj prijatelj. Bio je poseban čovek u svemu. Jedan svečan čovek u svemu što je radio. Na prvoj godini Akademije (u Novom Sadu) rekao nam je da je najvažnija stvar u glumi trajanje. On je u tome apsolutno uspeo. Ostavio je izuzetan trag u našoj kulturi i u mom životu. Nema dana da ga se ne setim, da se ne konsultujem s njim. Kad se pogubim u glumi, vraćam se onome što sam zapisao na njegovim časovima. To su moji kompasi”, izjavio je Timarov.
Milica Zarić se prisetila koliko su inspirativni bili časovi glume sa njihovim izuzetnim profesorom i koliko se divila njegovoj moći glumačke transformacije.
U biografiji Radeta Markovića, koju je pročitala na početku skupa, istaknuto je da je opus tog legendarnog histriona domaćeg glumišta sa početka karijere ugrađen u temelje posle rata tek osnovanog gradskog teatra – Beogradskog dramskog pozorišta.
“Pripada prvoj generaciji glumaca koji su zaslužni za “zlatno doba” Pozorišta na Krstu polovinom prošlog veka. Od 1951. godine kada je postao član BDP-a ostvario je više od dvadeset uloga, uključujući i role u kultnim ostvarenjima poput “Smrti trgovačkog putnika”, “Mačke na usijanom limenom krovu”, “Lova na veštice”, da bi 1958. za lik Nikoletine Bursaća u istoimenoj predstavi bio nagrađen Sterijinom nagradom”, istaklo je BDP.
Marković je šezdesetih godina prešao u slobodne umetnike, ali se teatru na Krstu vraćao kad god je bilo prilike. Tu je ostvario nezaboravne uloge poput Joakima Vujića u “Joakimu” (1979), Salijerija u “Amadeusu” (1981), Mihajla Pavlovića u “Sabirnom centru”, a početkom ovog veka odigrao je još tri premijere na sceni teatra u kom je stasao.
Rade Marković je kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu izveo četiri klase, sa ukupno 39 studenata, i stekao nepodeljena priznanja kritike, publike, kolega i studenata zbog pune posvećenosti pozivu, kao i neposustalog traganja za novim, savremenim glumačkim izazovom, kojim je nastojao da pomeri standarde u glumi.
Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, između ostalih: dve Sterijine nagrade za uloge u predstavama BDP-a: 1958. godine za ulogu Nikoletine Bursaća i 2002. godine za ulogu Pukovnika Z. u predstavi “Pandorina kutija”; Dobričinog prstena (1998), te Statuete “Joakim Vujić” za doprinos pozorišnoj umetnosti, Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca (2005).
(SEEcult.org)
