Da književna fikcija ne postane stvarnost

Književni festival Krokodil, koji 14. izdanjem skreće pažnju na apokaliptični tok civilizacije, postavljajući pitanje može li se nešto učiniti ili se samo možemo nadati magiji da će nekada biti bolje, pokazao je prve večeri, uz zvezde kao što su Margaret Atvud i Arijana Harviks, da bar pisci ne odustaju – u nadi da će teške teme o kojima pišu biti svojevrsno upozorenje i neće biti pretočene u stvarnost.

Pročitavši odlomak iz distopijskog romana “Sluškinjina priča” o teokratskoj diktaturi u Americi 21. veka, u kojoj je jedina uloga žena da rađaju, Margaret Atvud se u onlajn uključenju na 14. Krokodil složila da je tema tog dela koje je pisala sredinom 80-ih danas sve relevantnija.

“Ali, pisci ne pišu da bi se ljudi povodili za njima, pišu u nadi da se to neće dogoditi”, rekla je Margaret Atvud, sa kojom su sa festivalske sofe razgovarale Rumena Bužarovska i Mima Simić, a potom im se pridružio i ilustrator Dušan Petričić, koji je sa Atvudovom sarađivao i doprineo je i njenom učešću na 14. Krokodilu.

Zvezda večeri, koja je za roman “Sluškinjina priča” o surovom teokratsko sistemu Amerike 21. veka pronašla inspiraciju u američkoj istoriji 17. veka, govorila je i o socijalizmu, korporativnom kapitalizmu i kreditnom ropstvu, razlici savremenih političkih sistema SAD i njene rodne Kanade… Prisetila se i boravka u Istočnoj Evropi 80-ih, kao i ne tako davne posete Makedoniji, a region Balkana opisala je kao “interesantan svima”, jer je “vekovima bio raskrsnica” i više puta istorijsko žarište.

Pošto joj je Mima Simić skrenula pažnju da publika Krokodila sedi ispod groba “druga Tita”, Atvudova je ispričala da je prilikom posete Makedoniji bila u nekadašnjoj Titovoj letnjoj rezidenciji na Ohridu. “Odatle se vidi i Albanija, takođe zemlja sa interesantnim piscima”, dodala je Margaret Atvud, koja smatra i da je jedna od prednosti područja koja su bila žarišta tokom istorije, poput ovih na Balkanu, to što imaju zanimljive autore.

Prisećajući se boravka u Čehoslovačkoj i Poljskoj 1984. godine, kada su još bile pod Gvozdenom zavesom, te posete Berlinu posle pada Berlinskog zida, Atvudova je rekla da je možda jeste delimično inspirisala za “Sluškinjinu priču” atmosfera 80-ih u Istočnoj Evropi, ali je “glavni koren u 17. veku američke istorije”, kada su puritanci napustili Englesku i došli u Ameriku u potrazi za verskim slobodama. Ali to “nije sasvim tačno jer su tražili slobodu samo za sebe, a ne za bilo koga drugog”, dodala je.

Njihova vladavina, kako je navela, nije bila demokratska, pa ni Harvard, na kojem je studirala, “nije osnovan kao liberalna demokratska institucija, nego kao teološki seminar za puritance”.

Pitanje koje je postavljala sebi dok je pisala “Sluškinjinu priču” bilo je kakav bi bio diktatorski režim u SAD da su ga imale. “Ne bi se zvao komunizam, bio bi teokratska struktura slična opisanoj”, dodala je.

Osvrćući se na socijalizam, rekla je da originalne ideje socijalista u 19. veku nisu bile diktatorske, već su bile usmerene ka zajednici. I početak istorije Sovjetskog saveza bio je više “komjunalizam”, ali se vrlo brzo pretvorio u diktaturu, rekla je Margaret Atvud, koja je na pitanje Mime Simić da li su Kanada ili skandinavske zemlje dostigle “dobar brak” kapitalizma i socijalizma odgovorila da se svaki balans, nažalost, pretvara u nešto drugo.

I u SAD su ekonomske osnove uspostavljene 30-ih godina New Deal reformom, te nastavljene narednih decenija, vremenom uništene, posebno za vreme predsednika Ronalda Regana, jer je sve više moći davano korporacijama.

“Društva manjeg ekonomskog prosperiteta izgledaju srećnija”, dodala je ona, konstatujući i da svi “u našim zemljma glasamo danas za manje zlo”, a ne za nešto što je divno.

I Tito je, kako je napomenula, sigurno mogao da bude gori, kao što je bilo u drugim zemljama socijalizma. Kada je umro, došao je rat, konstatovala je.

Prema njenim rečima, reakcije na “Sluškinjinu priču” u Velikoj Britaniji, SAD i Kanadi bile su različite – dok su Britanci smatrali da je zabavna, u Kanadi, koju u romanu opisuje kao egzil, uvereni su da tako nešto ne bi moglo da se desi.

“Verovatno i ne bi. Kanada je nervozna zemlja, prilično mala naspram SAD, ali je višejezična. Zvanično dvojezična, ali ima tu još mnogo jezika. Vlada je uvek morala da uzme u obzir razlike, da bude balansiranija… U SAD sad imate samo dve stranke, a mi imamo pet-šest, dele glasačko telo tri veće i tri manje. Nikada niko nije dobio više od 50% glasova”, rekla je Margaret Atvud, dodajući da i Kanadi ima “dosta borbe, ali nisu u igri samo dve frakcije”.

U SAD su na “Sluškinjinu priču” reagovali na dva načina – dok su jedni govorili: “Ha, ha Margaret, to se obde nikada ne bi desilo, mi smo lučonoše demokratije i slobode… model demokratije…”, na drugoj strani su, posebno na Zapadnoj obali, pitali koliko im je još ostalo vremena. Kada je Donald Tramp pobedio na predsedničkim izborima, pitali su: “Kako si znala?”

“Ako gledate tendencije, možete praviti pretpostavke”, rekla je ona.

Povodom jačanja inicijativa da se žene ponovo više vežu za kuću, ona je rekla da je pitanje kako se došlo do te mantre.

“Žene idu okolo, imaju posao, kreditne kartice… Ali, morate se vratiti u istoriju - do vremena kada nisu mogle da kontrolišu svoje finansije. A koje je bolje sredstvo za to nego kreditna kartica?”, rekla je Atvudova, dodajući u šali da možda nije trebalo da bude toliko konkretna u opisu diktature – da ne bi kojim slučajem roman poslužio kao vodič.

Povodom komentara da knjigom “Svedočanstva”, koja je nastavak “Sluškinjine priče”, prikazuje žene kao čuvare patrijarhata, Atvudova je rekla da to verovatno govore oni koje ne znaju mnogo o istoriji, a nemaju ni iskustvo u realnom svetu. “Pretpostavljam da nisu išli u školu”.

“Zašto bi žene morale biti anđeoskije nego drugi? I žene su ljudska bića, sa plusevima i minusima. I ko kaže da ne bi bile zainteresovane za hijejarhiju moći? U jednom istorijskom periodu o kome ne znamo ništa, imale su je”, dodala je ona.

Kao jedno o dva goruća pitanja koja je danas okupiraju, ona je navela fenomen “oroginalista” u SAD, koji se zalažu za povratak originalnoj intenciji pisaca Ustava. “U ustavu originalnom, međutim, žene nisu imale pravo glasa. Izvinite republikanske žene, moraćete se odreći svojih glasova”, poručila je Margaret Atvud.

Kao drugi fokus, navela je to što država u određenim okolnostima tvrdi da ima pravo na ljudsko telo.

“To uključuje i muškarce. U ratnim vremenima muškarci bivaju odvedeni u vojsku, ali tada se država brine o njihovoj odeći, obući, hrani, smeštaju, plaća medicinske troškove”, rekla je ona, dodajući da bi ženama takođe onda trebalo – ako se očekuje od njih da povećaju prirodni priraštaj – platiti hranu, odeću, medicinu, smešta, ali i obezbediti troškove za odrastanje dece.

“Oni nemaju to na umu, već žele samo da žene plaćaju, plaćaju, plaćaju…”, rekla je ona. “Ako mislite da imate pravo na žensko telo, morate da platite to”, dodala je.

Na molbu Bužarovske da prokomentariše tvrdnje da su žene pisci danas više u trendu i na tržištu, Margaret Atvud je da su isti komentari bili i 70-ih i 80-ih.

“Žene samo više čitaju romane. Tačka. One čitaju i romane muškaraca, nisu probirljive… Muškarci čitaju više istorijske knjige, o politici, o nauci, a romane manje, mada dosta gledaju filmove…”, rekla je uz osmeh.

Prema njenim rečima, sve je pitanje otkrivanja i reotkrivanja, a kao u književnosti, bilo je i u slikarstvu.

“Pitanje je možete li videti nešto što je tu već, ali je ostalo neprimećeno”, rekla je Atvudova.

Margaret Atvud posebno se osvrnula na saradnju sa Petričićem, ističući da je “divan ilustrator” i da nikada nije morala da mu predočava šta da radi, jer je sve razumeo.

Zvezda 14. Krokodila je i Arijana Harviks, jedna od najradikalnijih savremenih latinoameričkih autorki, koja je istakla da je roman “Crkni, ljubavi”, u kojem govori o kompleksnoj ulozi supruge i majke koja se bori s postporođajnom depresijom, pisala zato da ne bi bila majka kakva je njena junakinja.

Roman je pisala u Francuskoj na španskom, “kada se osećala jako loše”, a rukopis je držala uz sebe i nije ga nikome pokazivala kako je ne bi uhapsili.

Navodeći da je to roman “o različitim načinima mučenja, uključujući i brak”, te da pokazuje koliko je “politizovana cela priča o materinstvu, Arijana Harviks rekla je da je njen roman “autobiografski, ali u najboljem smislu”.

Prema njenim rečima, roman “Crkni, ljubavi” doneo joj je i mnogo problema, a u nekim zemljama su čak mislili da je zaista ubila svoju decu.

Povodom sve češćih zahteva za zabranu abortusa u različitim delovima sveta, ona je rekla da je tortura danas i prinuđivati ženu da bude majka, ali i da ne bude majka.

“Tortura je prinuđivati ženu da ostane samo sa decom, ali i oduzimati ženi decu iz političkih razloga, što se takođe dešava”, dodala je Arijana Harviks, sa kojom je, uz Mimu Simić, razgovarala i prevoditeljka Silvija Monros.

Publika 14. Krokodila, koja je popunila prostor amfiteatra ispred Muzeja Jugoslavije, imala je priliku da čuje od Arijane Harviks i odlomak njenog romana “Crkni, ljubavi”, a čitali su i Asja Bakić i Aleksandar Šurbatović, dok su u završnici prve festivalske večeri Ivan Bevc i Mirjana Karanović podsetili na slavnu glumicu Miru Furlan.

Marčelo je predstavio svoj dupli CV “Nojeva varka”, izvevši pesmu “JBG”.

Program 14. Krokodila nastavljen je 18. juna u CZKD-u društveno-političkim razgovorom koji nosi naslov samog festivala "Godina magijskog mišljenja", a posvećen je artikulisanju tema poput pandemije i njenih posledica, agresije prema Ukrajini i njenom stanovništvu, porastu populizma, desnice, zveckanja oružja, ekonomske krize, krize svesti i mišljenja. Cilj diskusije, koja je najavljena kao svojevrsna "besplatna kolektivna terapija", jeste i isticanje potrebe za novim formatima politika, promišljanja i delanja na svim meridijanima, sa osvrtom na jugoistok Evrope ili zapadni Balkan.

Kao učesnici druge festivalske večeri ispred Muzeja Jugoslavije, za koji se ulaz plaća, najavljeni su: Boris Dežulović, Jasminka Petrović i Radivoj Raša Andrić, Ilija Đurović, Predrag Koraksić Corax, Tena Štivičić (scensko čitanje: Vladica Milosavljević i Hana Selimović) i Ana Marija Grbić, kao i Ana Ćurčin, koja će imati kraći koncertni nastup. Razgovore će, uz Mimu Simić i Daška Milinovića, voditi i Jasmina Topić i Dejan Matić.

Treće festivalsko veče u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u kojem će biti održan i debatni program, biće posvećeno inovativnim autorskim rešenjima koja istražuju dosad neotkrivene veze pisaca i njihovih prevodilaca s jedne strane, te između poezije, zvuka i scenskog pokreta s druge strane.

Naslov 14. Krokodila Godina magijskog mišljenja (The Year of Magical Thinking) preuzet je od nedavno preminule američke autorke i esejistkinje Džoan Didion, čiji su uvidi u putanje kojima se ljudska vrsta kreće kroz XX i XXI vek, kao i upečatljivi prikazi društvenih nemira i psihološke fragmentacije, uveliko obeležili način na koji doživljavamo savremenost. Preuzet iz njene istoimene autobiografske knjige koja se bavi suočavanjem s iznenadnom smrću supruga i terminalnom bolešću jedine kćerke, naslov 14. Krokodila predstavlja direktan omaž tog nenadmašnoj spisateljici, ali skreće i pažnju na kolektivnu, globalnu, izuzetno složenu traumu kojoj je stanovništvo planete zemlje danas izloženo, naveo je programski urednik Krokodila Vladimir Arsenijević.

“U direktnom čeonom sudaru sa izvesnošću ekološke apokalipse, s novim, misterioznim pandemijama, agresivnim, krvožednim diktatorima s prstom na nuklearnom oružju dovoljno moćnim da uništi čitavo čovečanstvo ali i izuzetnom glupošću i slepilom ljudske vrste koja se, zahvaljujući razvoju komunikacionih tehnologija pred nama pokazala u svoj svojoj raskoši dok, rečima Artura Keslera, ‘mesečarimo ka Armagedonu’, mi, čini se, nismo sposobni da u potpunosti pojmimo kuda smo to doveli civilizaciju. I, zauzvrat, dokle nas je civilizacija dovela. Ako se fokus dodatno približi kako bismo pažljivije osmotrili naš mali kraj planete, već poslovično deprimirajuć jugoistok Evrope ili zapadni Balkan, kako vam drago, stvar postaje još unekoliko mračnija. Suočeni s poražavajućom vladavinom stabilokrata i identitetlija iza kojih se nad nama nadnosi ogroman plimni talas retrogradne desnice i autohtonog ur-fašizma koji doslovno izvire iz tla svuda oko nas, mi se suočavamo s fatalističkim pomislima da su neke pojave ovde kod nas tako duboko utemeljene da je njihova korenita promena stvar istrajnog višedecenijskog a verovatno i viševekovnog rada s krajnje neizvesnim ishodom. Koji, da stvar bude samo još crnja, nije pošteno ni započet a kad će - ne znamo. Sve češće stoga pomišljamo kako bi najlakše a možda i najpametnije bilo dići ruke od svega ili jednostavno podići pogled prema nebu i nadati se najboljem. Misliti magijski, dakle”, naveo je Arsenijević povodom 14. izdanja Krokodila, koje je osmišljeno kao svojevrsni odgovor na sva ta pitanja.

Deo programa 14. Krokodila biće održan i 23. i 24. juna u Novom Sadu, u sklopu programskog luka “Tvrđava mira” projekta Evropske prestonice kulture 2022.

Program u nekadašnjoj Kineskoj četvrti – danas Kreativnom distriktu, obuhvata tri popularna diskusiona formata: Debatu o Evropi, Gigantomahiju i Sofa intervju, objedinjena naslovom “Na margini”.

Ivan Krastev, Dubravka Stojanović, Boris Buden, Svetlana Slapšak, Ivan Vejvoda, Boris Dežulović, Aida Ćorović, Dragan Bursać, Marina Fratucan i Ljubica Gojgić – neki su od učesnika koji će se u okviru šest festivalskih događaja baviti pitanjima koja se tiču života u konfliktnim i postkonfliktnim evropskim zonama, borbe za prava žena u različitim oblicima patrijarhata, dijalektike objektivnog i subjektivnog nasilja, etike nenasilnog otpora i svetske budućnosti nakon pandemije COVID-19. Program će okupiti neke od najeminentnijih evropskih pisaca, intelektualaca i stručnjaka iz različitih oblasti - umetnike, kulturne radnike, profesionalce i teoretičare, sociologe, istoričare, filozofe i aktiviste, među kojima su i neizostavni tandemi Njuz.net i Marka Žvaka.

Ulaz na Krokodil je besplatan, osim za program u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, za koji ulaznica košta na licu mesta 950 dinara.

Festival su pomogli: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Evropska unija kroz podršku projektu READ i programu “Novinar na dan – Novinari protiv rasizma”, koji se realizuje u okviru projekta Reporting Diversity Network 2.0, Evropska komisija kroz program Kreativna Evropa koji kofinansira projekte CELA i B (P) art i Muzej Jugoslavije.

Program 14. Krokodila sa satnicom nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf).

*Foto: Bojan Kovačević

(SEEcult.org)