Ilija i Mangelos, u Njujorku

Umetnici Ilija Bašičević Bosilj i Dimitrije Bašičević Mangelos predstavljeni su prvi put zajedno van Srbije na izložbi “Ilija/Mangelos, Father & Son, Inside & Out”, koja je otvorena u Galeriji Sent Etjen u Njujorku, a obuhvata oko 70 radova tih značajnih umetnika, oca i sina, koji su godinama stvarali pod pseudonimima.

Ilija Bosilj (1895-1972) i Mangelos (1921-1987) prvi put su zajedno predstavljeni van Srbije posle niza značajnih izložbi koje je Mangelos imao tokom poslednje dve decenije, kao i poslednje retrospektive u Parizu (Miroirs Noirs, Galerie Frank Elbaz).

Njihova zajednička izložba u skladu je sa procesom ukidanja “nametnutih” podela na domene izvan (out) i unutar (inside) tzv. mejnstrim umetničke scene, koji je značajno osnažen posle izložbe “Enciklopedijska palata” umetničkog direktora 55. Bijenala u Veneciji (2013) Masimilijana Đonija.

Ilija Bosilj i Mangelos povezani su ne samo biološkom vezom kao otac i sin, nego i kao dva umetnika čiji opusi imaju niz srodnosti, navela je za SEEcult.org Ivana Bašičević Antić, koja vodi Fond “Ilija & Mangelos”.

Iskustvo nedaća i strahota Drugog svetskog rata uputili su Mangelosa da negira sve dotad postojeće i krene od tabula rasa-e, a Iliju Bosilja da negira postojanje stvarnog sveta i svog okruženja i formira neki novi, imaginarni, oslikan originalnim umetničkim izrazom u kojem ljudi poseduju dva lica i često dve glave, što referira na njegovu životnu filozofiju da su ljudi marame sa dva lica, navela je Ivana Bašičević Antić, unuka Ilije Bosilja.

Porodica Bašičević iz Šida, kako je navedeno u eseju povodom izložbe u Njujorku, progonjena je bila najpre od ustaša, a potom i od komunista u bivšoj Jugoslaviji. U svetlu tog progona, Ilija Bosilj i Mangelos razvili su polutajne umetničke prakse kojima su nastojali da se uhvate u koštac sa opštim egzistencijalnim pitanjima svog vremena. Dok je otac, zemljoradnik sa samo četiri razreda osnovne škole, označen kao “autsajder”, sin je doktorirao u oblasti istorije umetnosti, a potom doživeo i međunarodni renome kao jedan od rodonačelnika konceptualizma.

Sada je došlo vreme da se uklone sve etikete i istraži svaki od tih umetnika i pojedinačno, i zajedno.

Šid je smatran “izgubljenim gradom na kraju sveta”, ruralnom enklavom na granici Srbije i Hrvatske, podeljena između nasleđa Austro-ugarske monarhije sa Zapada i Otomanskog carstva sa Istoka. Takve istorijske okolnosti možda su vodile i ka pasivnom prihvatanju sila koje su van kontrole pojedinca ili su, u suprotnom, ohrabrivale otpor prema bilo kakvom autoritetu koji je nametnut spolja. Ilija Bosilj je naginjao tom drugom stavu.

Gotovo nikada nije glasao, jer je smatrao da su izbori besmisleni i lažirani. Mobilisan u austrijsku vojsku za vreme Prvog svetskog rata, smislio je kako da pobegne – ne da bi spasio sopstvenu kožu, već zato što je bio ubeđeni, doživotni pacifista. I kao zemljoradnik, Ilija Bosilj bio je nekonformista takođe. Odbacio je viševekovne tradicije u korist modernih agrikulturnih metoda i mašinerije, postavši jedan od najprosperitetnijih stanovnika Šida. Bio je jedini u svom kraju koji je poslao svoju decu Dimitrija i Vojina u školu. Sopstveno minimalno obrazovanje unapredio je čitajući knjige svojih sinova i priređujući svojevrsne književne večeri, na kojima su komšije čitale glasno jedni drugima dok su čerupale kokoške ili krunile kukuruz.

Šid je 1941. godine pripao ustaškoj tvorevini NDH, a na stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma našlo se na udaru etničkog čišćenja. Ugledni građani, kao što su bili Bašičevići, bili su među prvim metama.

Ilija je bio zatvoren u crkvenom podrumu, gde je čekao dok su njegove komšije streljane jedan za drugim. Iz nekog razloga dozvoljeno mu je da se vrati kući, ali je zajedno sa sinovima bio osuđen na kasniju smrt. U oktobru 1942. sva trojica su prebegla u Beč. Vojin je upisao studije medicine, a Dimitrije je počeo da studira istoriju umetnosti. Ilija, koji je zaradio tuberkulozu, vratio se kući u Šid. Dok se oporavljao, čitao je. Krajem Drugog svetskog rata, Vojin i Dimitrije su se pridružili partizanima u borbi protiv ustaša, ali nijedan od Bašičevića nije se osećao u potpunosti komforno ni za vreme posleratnog komunizma u bivšoj Jugoslaviji.

Ilija je prvo odbio da pokloni svoju imovinu lokalnoj zemljoradničkoj zadruzi, ali je bio primoran da to konačno učini 1948. Odbio je da radi na zemlji koja više nije bila njegova, a on i njegova supruga izbačeni su iz zadruge. Oslabljen bolešću i ostavljen bez životnog prihoda, suočio se sa nesigurnom budućnošću. Njegov sin Vojin u to vreme se preselio u Novi Sad kao lekar, a Dimitrije je završavao doktorat u Zagrebu…

Ilija Bosilj je prve gvaševe i crteže uradio 1957, a 1958. počeo je da slika uljanim bojama. Slikao je sve do smrti i ostavio opus od više od 2.000 dela.

Dimitrije se 1959. pridružio grupi Gorgona. Malo je ljudi u to vreme znalo da on, istoričar umetnosti, takođe i stvara umetnost. Radio je pod pseudonimom Mangelos, koji je uzeo u znak sećanja na prijatelja iz Šida koji je umro za vreme rata.

Postavši svestan značaja umetnosti svog oca, Dimitrije mu je savetovao da radi pod pseudonimom kako ne bi bio stavljen u pogrešan kontekst, s obzirom na  konflikt koji je on sam imao sa Krstom Hegedušićem, koji je smatran vodećim autoritetom za naivnu umetnost tog vremena. Dimitrije nije pokazivao očeve radove ni u Galeriji primitivne umetnosti koju je osnovao i vodio, a prvu izložbu “Ilije Bosilja” organizovao je 1963. u Beogradu. Izložba je izazvala senzaciju i na međunarodnom nivou. Kada je obnarodovan identitet Ilije Bosilja, čitav establišment komunističke Jugoslavije se uznemirio, jer se smatralo da samouki seljak nikako ne može da bude autor slika za koje je vezivano njegovo ime. Čak je za vreme izložbe u Zagrebu sredinom 60-ih organizovana stručna komisija koja je trebalo da utvrdi autentičnost njegovo rada.

Ilija Bosilj je za života izlagao na stotinak izložbi širom sveta (Tokio, Osaka, Pariz, Amsterdam, Minhen, Milano, Dortmund, Bazel, Cirih, Rim, Đenova, Meksiko Siti), a u njujorškoj Galeriji Sent Etjen u kojoj je sada prvi put predstavljen sa sinom, 2006. održana je njegova prva američka izložba. Tada je istaknut kao jedan je od najznačajnijih art brut umetnika koji dolazi iz zemlje nekad poznate kao Jugoslavija.

Londonski “Raw Art Magazine” uvrstio ga je 2007. među 50 klasika art brut umetnosti. Njegove slike ušle su u poznate kolekcije i muzeje (Collection de l´Art Brut u Lozani, Muzej A. Jakovsky u Nici, kolekcija Karla Pontija, Rokfelera-a, Muzej savremene umetnosti Vojvodine...).

I Mangelos je godinama radio pod pseudonimom, a njegova dela izlagana su od 90-ih godina širom Evrope i SAD. Otkupili su ih, između ostalog, i pariski Centar “Žorž Pompidu” i Muzej moderne umetnosti u Njujorku.

U znak sećanja na Mangelosa, u Srbiji je ustanovljena nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos” za mlade umetnike, koja će biti dodeljena ove godine 13. put, u organizaciji Remonta – nezavisne umetničke asocijacije i Fonda “Ilija & Mangelos” (detalji konkursa su OVDE).

Izložba “Ilija/Mangelos, Father & Son, Inside & Out” biće otvorena u njujorškoj galeriji St. Etienne do 3. jula.

*U prilogu: Spisak radova i esej povodom izložbe u Njujorku

(SEEcult.org)