Kritika na delu: 58. Oktobarski salon- Sanjari, 3/4

58. Oktobarski salon - Beogradsko bijenale "Sanjari", 25. jun - 22. avgust 2021.

3/4 Kritičar na delu: Miha Colner, istoričar umetnosti i kustos Galerije "Božidar Jakac", Kostanjevica na Krki, Slovenija

Istoričar umetnosti Miha Colner iz Slovenije ocenjuje u nastavku serijala Kritika na delu o 58. Oktobarskom salonu da je koncept izložbe “Sanjari” preširoko i labavo postavljen, da su radovi postavljeni tako da se ne nadovezuju najbolje jedni na druge, a sa generičkim objašnjenjima nisu dovoljno jasni prosečnom posetiocu. Colner zamera kustosima Ilariji Marota (Marotta) i Andreu Bačinu (Baccin) i to što nisu omogućili izborom umetnika dijalog lokalne/regionalne scene sa svetskom, a ne vidi ni smislen razlog za proglašavanje Oktobarskog salona za Beogradsko bijenale.

Koncept 58. Oktobarskog salona “Sanjari”, prema mišljenju Colnera, postavljen je vrlo uopšteno i široko, što jeste neka strategija kojoj mnogi kustosi pribegavaju kada rade velike manifestacije, poput Venecijanskog bijenala, Dokumenta ili Bijenala u Sao Paolu. Iako navodi da je na neki način i normalno da je koncept širok, Colner naglašava da važna i poruka koju šalje, a u slučaju 58. OS je problematična.

“Kada idemo malo dublje i pročitamo šta je poruka koncepta ‘Sanjari’, cela stvar postaje malo više problematična. Jer, koliko sam uspeo shvatiti, celokupna priča je o snovima ili o mislima ljudi koje danas, uprkos svim tehnologijama, ipak ne možemo kontrolisati, i da je taj čin snova danas jedini prostor slobode u svetu. Ja se nadam da svet nije takav, da su promene moguće i u realnom prostoru. Ne bih bio rezigniran na taj način da mislim da mogu umetnici i ljudi uopšte mogu samo u snovima sanjati neke utopije, bolje svetove. U tom smislu taj koncept je vrlo labav”, ocenio je Colner, kustos Galerije "Božidar Jakac" u Kostanjevici na Krki.

S druge strane, kako je dodao, i sami umetnici a vrlo različite načine tumače to što znači sanjarenje i snovi.

Ocenjujući i da je koncepcija 58. OS dosta teška za publiku, Colner ukazuje i da, odmah po ulasku u izložbeni prostor Muzeja grada u Resavskoj, posetilac nailazi na radove koji nisu na neki način do kraja definisani i ne nadovezuju se mnogo jedni druge.

“Sve što nam ostaje je da čitamo ta generička objašnjenja”, konstatovao je Colner, koji smatra da bi radovi trebalo da budu čitljiviji ili dovoljno asocijativni tako da ih publika može sagledati i interpretirati bez toga da čita “uputstva za upotrebu”, odnosno “kratke paragrafe koji nam objašnjavaju šta je pesnik hteo da kaže”. “Po tom pitanju mislim da je toga previše”, dodao je Colner.

Koncepcija “Sanjara”, prema njegovom mišljenju, i sama po sebi navodi na pitanje o kontinuitetu OS i načinu na koji se povezuje sa lokalnim problemima, scenom i situacijom, koji su vrlo specifični u Srbiji, kao i na Balkanu i Srednjoj Evropi uopšte.

“Mislim da toga nema. Svakako živimo u globalnom svetu, ali lokalni fenomeni, uprkos tome, postoje”, naveo je Colner, ocenjujući da je prosečan posetilac teško mogao da se identifikuje sa mnogim stvarima koje propituju radovi na izložbi “Sanjari”.

Smatrajući i da izložba “Sanjari” ima nekoliko izvanrednih radova, Colner napominje da je i to zapravo dosta tipično.

“Svako bijenale će imati neke radove koji su odlični, kao i neke koji možda nisu toliko uspešni ili vidljivi”, dodao je on.

“Ove godine Oktobarski salon je poprilično veliki, pogotovo u zgradi u Resavskoj i u takvoj količini radova pitanje je šta će privući pažnju posetilaca, jer ne možeš se posvetiti podjednako svakom radu. Neki traju, ima mnogo filmova, trebalo bi par dana da bi se sve to videlo, a više-manje niko nema od nas toliko vremena”, naveo je Colner, ukazujući da je u tom kontekstu važno kako su pozicionirani radovi i kako su predstavljeni vizuelno.

“Ako su vizuelno dobro predstavljeni, onda ljudi priđu tim radovima”, naveo je Colner.

Iako je postavka u prostoru Kulturnog centra Beograda manja, Colner primećuje i da je dosta koherentnije postavljena, što zbog boljih uslova izlagačkog prostora i manjeg broja radova na jednom mestu, koji pritom dobro funkcionišu jedan sa drugim.

Sa postavke u KCB-u Colner je izdvojio rad Vuka Ćuka, koji je napravio male instalacije koje izgledaju organski, ali su zasnovane na tehnologiji, što navodi posetioca da počne da razmišlja o budućnosti i gde idemo.

Colner je izdvojio i animirani film kanadskog umetnika Džona Rafmana, koji daje svojevrsnu distopijsku sliku sveta, ali mu zamera na scenariju.

Postavku u Resavskoj vidi kao problematičniju.

“Iako je velika zgrada, na relativno malom prostoru su ubačeni mnogi radovi. Prvo, recimo, što sam video je Džejms Brajdl, koga poznajem kao umetnika, a njegov rad je na nekom malom kompjuterskom monitoru i trebalo bi da bude interaktivan, ali uopšte nije jasno šta treba uraditi sa tim radom. S druge strane, neki radovi imali su dosta bolje produkcijske uslove. Recimo, Klaudija Komte iz Švajcarske je zapravo očigledno imala neviđeno bolje uslove od drugih umetnika. Njena soba je izuzetno vizuelno atraktivna. Po pitanju sadržaja ne bih komenatarisao – to je vrlo otvoreno, ali vidi se da je u taj rad uloženo mnogo više sredstava nego u neke druge radove”, ocenio je Colner.

Kao najbolji rad na izložbi “Sanjari”, Colner je izdvojio rad Cao Fej “Whose Utopia?” iz 2006. godine, jer je “nekako najsuptilniji, ima društvenu kritiku, kritiku celog globalnog sistema, a s druge strane vrlo je intiman rad o snovima kineskih fabričkih radnika koji bi želeli da budu nešto drugo, ali će im se ti snovi, naravno, teško ostvariti”.

“To je vrlo univerzalna priča, sa kojom se svaki čovek može identifikovati, a uz to dobijamo i neke druge impulse, informacije, slike iz tih kineskih fabrika, koje inače ne bismo videli”, istakao je Colner, izdvojivši i rad Olivera Larića, takođe animaciju, jer je otvoren i pruža određene asocijacije.

S druge strane, Colner vidi veliki broj radova kao “zamalo nezavršene”. “Bez pomoći u tekstovima, gledalac možda neće dobiti dovoljno informacija o njima”, dodao je on, ocenio i da redosled radova nije baš idealan.

Colner je posebno skrenuo pažnju na mali broj domaćih i umetnika iz regiona.

“Od kada je Oktobarski salon postao internacionalan početkom 2000-ih, bio je vezan za region, balkanski, srednjeevropski, ali sada nisam našao više od pet umetnika iz Beograda i Srbije. Ostalo su neki umetnici koji su došli u paketu sa kustosima – više-manje ljudi koji dolaze iz velikih centara umetnosti, poput Njujorka, Londona, Pariza, Berlina…”, naveo je Colner, dodajući da je teško sklopiti neku dobru vezu između toga šta se dešava na lokalnom nivou i tim velikim centrima moći, muzejima, galerijama u zapadnom svetu.

Primetio je da je to, inače, dosta česta praksa.

“Poznati kustosi iz zapadnih zemalja dođu da nam pokažu šta se radi, šta je prava umetnost, da možda pokupe nekog umetnika odavde… Mislim da su u nekom intervjuu kustosi i rekli da je to izvanredna prilika za lokalne umetnike da se pokažu zajedno sa zvezdama svetske scene. Mislim da to nije bas tako. Kad sam već pomenuo Vuka Ćuka, dobio je mnogo manje prostora nego neki drugi. Već se po tom pitanju vidi da tu pričamo o neke dve različite lige”, ocenio je Colner, napominjući da beogradsku scenu i scenu u regionu celog Zapadnog Balkana poprilično dobro poznaje, te stoga misli da bi mnogi radovi mogli ući u koncept 58. OS.

U tom slučaju bi postojao dijalog između onoga što vidimo možda ovde prvi put i onoga što nam je poznato, bliže, sa ovih prostora.

Ta kustosizacija umetnosti, kako je naveo, jeste neophodna, ali uvek kada nešto postane hegemonija, onda to nije dobro.

“Ako su na salonima neki žiriji odlučivali ko će doći u koncepciju, dakle na izložbu, ako je to bila kolektivna odluka, danas sa kustosom to postaje individualna odluka. Mislim da je to odlična metafora vremena u kojem živimo”, konstatovao je Colner.

Colner smatra i da Oktobarski salon dodatnim nazivom “Beogradsko bijenale” gubi svoj identitet i postaje nešto vrlo generično.

“Tih bijenala imamo u gradovima širom sveta i teško da će Beograd, sa budžetom koji ima, biti konkurentan u takmičenjuu sa drugim gradovima, sa većim bijenalima”, ocenio je on.

Colner je istakao i važnost kontinuiteta u tom kontekstu.

“Zamislite da se neko sad seti da promeni ime Venecijanskog bijenala ili Dokumenta u Kaselu i da to postane, recimo Festival Kasel. Ne znam zbog čega bi trebalo menjati ime. Bijenale Beograd zvuči generički i mislim da totalno nema smisla. Svestan sam da se na prostorima bivše Jugoslavije, na Balkanu generalno, politička, ekonomska i kulturna situacija brže menjaju nego u nekim zemljama Zapadne Evrope, ali svejedno, ponekad bi bilo vredno pomisliti da kontinuitet možemo zadržati iako proizilazi iz nekog drugog vremena”, zaključio je Colner.

U prvoj epizodi Kritike na delu o 58. OS učestvovala je istoričarka umetnosti Danijela Purešević, a kritičar na delu u drugoj epizodi bio je umetnik Branko Milisković.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2021. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2021.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)