Lekcije samoljubivom Zapadu
Goran Gocić, autor niza studija o masovnoj kulturi, esejista, novinar, urednik i filmski autor, objavio je nedavno i prvi roman “Tai”, u izdanju Geopoetike, ljubavnu priču putopisnog karaktera kojom nudi i slojeviti kulturo-sociološki prikaz tajlandskog društva i njegovih razlika u odnosu na “Daleki Zapad”.
Gocićeva slika Tajlanda, predstavljena iz vizure sredovečnog pisca iz Srbije, koji se zaljubljuje u tamnoputu “prodavačicu ljubavi” u Bangkoku, potkrepljena je brojnim beleškama - citatima drugih autora, faktografskim podacima i drugim referencama, uz značajnu ulogu piščevog alter-ega, koji u kontinuitetu razuverava čitaoca u mogućnost konačne istine o nedovoljno poznatoj dalekoistočnoj civilizaciji i kulturi, zasnovanoj na matrijarhatu, neformalno dozvoljenoj prostituciji, budizmu i drugim kontrastima u odnosu na zapadni svet.
Prema navodima urednika Geopoetike Vladislava Bajca, Gocićev “Tai” je analiza "Dalekog istoka u odnosu na (Daleki) zapad".
Da nije roman, bio bi “studija o izvodljivosti” na temu kako bi jedan samosvestan muškarac mogao ili pre - želeo da (hrišcanski) zaštiti jednu ženu, naveo je Bajac.
“Projekat koji je u datim uslovima osuđen na propast: ne zato što nije ostvariv već zato što nije potreban. Ta naizgled krhka žena samim svojim ‘pasivnim’ postojanjem, prisustvom, (budističkim) odbijanjem u prihvatanju, doprineće samourušavanju ovog s početka knjige prividno mačo muškarca, koji će se u zapanjujuce poštenoj samoanalizi pretvoriti u jedno ranjivo biće. Toliko ranjivo da će njemu biti neophodan Sveti Hristifor, zaštitnik putnika”, naveo je Bajac.
“Tai” je, prema njegovim rečima, “lekcija samoljubivom Zapadnjaku o tome kako da izleči svoj oholi ego podatnošcu Istočnjaka”. Pritom tu nema pobednika, već možda samo poraženog. “Ali i tada - ‘zalečenog’ Carstvom Praznine. A ona je ženskog roda”, naveo je Bajac o prvom romanu Gocića, poznatog između ostalog, i po studijama “Endi Vorhol i strategije popa” (1997/2012) i “Emir Kusturica: Kult margine” (2001/2006).
U recenziji Zlatka Pranjića Gocićev roman nazvan je “muškim priručnikom na putovanju kroz zemlju osmeha” koji se žanrovski ne može svesti ni na putopisni roman, niti bilo koju sekciju književne prakse, jer je reč o “originalnom tekstu koji nam pruža slojevit uvid u jedan daleki svet viđen očima prekaljenog kulturologa, sada u ulozi pisca fikcije”.
Nastao kao rezultat putovanja, koje je trajalo koliko i piščev život, Gocićev roman je, kako je naveo Pranjić, jedan od onih prvenaca koji od prve rečenice najavljuju pregršt piščevih istina o sebi.
“Gocić se ne štedi. Njemu iz rečenice u rečenicu, iz poglavlja u poglavlje, ne ponestaje daha dok se razgolićuje pred čitaocem, bespoštedno ga izlažući sadržaju patologije urbanog, obrazovanog, od života nikad maženog, opsesivnog muškarca u ranim pedesetim. I još iz Srbije! Iz Beograda! Takav pisac sreće Nju, a ko je ona? Ona grli sve što pisac nosi u sebi, što jeste. Jer u toj eksploziji ljubavne strasti jezik posrće. Azijatkinja zna tek nekoliko reči engleskog, a on na tajlandskom zna još koju manje, i tako brzo i lako stižu do granice neizrecivog budističkog principa nemog prisustva. U toj izgubljenosti izvan jezika pisac se približava idealu stanja budnosti, zena, nirvane, nečemu što najviše podseća na iskustvo sveukupnosti sveta na jednom mjestu i tad. Slično Sokratu koji o ljubavi uči od kurtizane, Gocić do prisustva, ili budnosti, dolazi nadahnut prisustvom Nje”, naveo je Pranjić.
“Tai” je, kako je istakao, i putovanje egzotičnim prostranstvom Tajlanda i, mada je reč o fikciji pisanoj u prvom licu, ona je “stvarna, vrlo precizna socio-kulturološka rekonstrukcija zemlje osmeha, kao što je i ljubavna priča koja se događa jednom ekscentričnom piscu i jednoj (ne)tipičnoj prodavačici ljubavi”.
“Ova neobična knjiga je ispovest po formi, a delimično i epistolarni roman jer jedan njegov karakter, piščev saputnik i sapatnik, Gospodar, piše duge mejlove, kao komentare na sve što se piscu dešava dok putuje prema Čang Maiju, gradu na krajnjem severu gde Gospodar već neko vreme razvratno živi, dok čeka kraj. I zaista, kakav bi naš protagonist bio pisac kad ne bi zapao u rane nevolje, kad ne bi izdao sebe i izvukao se iz kože posmatrača, navukao tesnu kožu protagoniste i potonuo u mističnom, čulnom svetu Bude?! Već na prvom koraku sreo je Nju i sva znanja koja je razmenio sa Gospodarem, a na temu Tajlanđanki i prirode njihovih ljubavnih usluga, pretvoriće se u prah. Intuitivno, i Ona i On prepustiće se utopiji ljubavi. Ako je ljubav utopija, kod Gocića je nada distopija. Nema je ni za njega, ni za njegovog upokojenog prijatelja, uzornog pisca, ni za Gospodara čije ekscesivno uživanje alkohola i drugih opijata ubija njegovu raspadajuću jetru. Nade nema ni za ovaj izmučeni svet, jer razlozi beznađa su metafizički i protiv njih ne možemo mnogo, osim da osvestimo u sebi ko smo i zašto smo, nakratko – ovde i sad”, naveo je Pranjić.
“Tai”, kako je naveo, “nije toliko roman o ljubavi koliko o nameri - putovanju do iste tako što ćemo se zaputiti na kraj sveta i tamo odbaciti breme vlastitog bitka da bi se u drugosti ponovo rodili. Ako ne rodili, onda zabili porcelansku vilicu u šiju večnosti. Onu istu koju, na kraju romana, pisac kupi i tako stavi tačku na jednu etapu odvojenosti od sveta kojem pripada, sveta realne Srbije XXI veka, sveta čiju kolektivnu svest romanom ‘Tai’ Gocić značajno širi”.
Gocić (Užice, 1962) je diplomirao anglistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu i magistrirao medije i komunikacije u Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Napisao je poglavlja u 15 knjiga o masovnoj kulturi, između ostalog - u zbornicima “Degradirana moć: Mediji i kosovska kriza” (2000) i “Želimir Žilnik: Iznad crvene prašine” (2003), koji su objavljeni na po tri jezika. Radio je kao novinar i urednik u tridesetak medijskih kuća. Dobitnik je više nagrada za eseje. Osim studija o Vorholu i Kusturici, autor je i dugometražnih dokumentarnih filmova “Bloody Foreigners” (2000) i “Balkanski dnevnik: Bugarska” (2010).
(SEEcult.org)
