Mesta pamćenja i zaboravljanja

Simona Dvorák o Borskim putevima

Kada me je Biljana Ćirić pozvala da dođem u Bor, da budem svedok Borskih susreta (15–19. 9. 2022) učesnika projekta i platforme "Novim putevima u novu budućnost" (As you go…roads under your feet, towards the new future), složila sam se i odlučila da nešto o tome napišem, ali bez nametanja određenog okvira.

Na početku

U Srbiju sam prvi put došla 15. septembra 2022, na poziv Biljane, koja je moju ulogu opisala kao ulogu svedokinje situacije susreta u Boru tokom kojeg se okupljaju umetnici i radnici u oblasti umetnosti iz Beograda, Šangaja, Adis Abebe i Astane. Prvo pitanje koje se postavilo u odgovoru na ovaj poziv bilo je šta zapravo znači "svedočiti"; kako mogu da se situiram u osećaj pripadanja, za mene tako udaljenog i istovremeno tako bliskog?

Hodanje u Boru: "Zemlja na kojoj ostajemo izgubljena je"

Okupljanje učesnika projekta "Novim putevima u novu budućnost" na Borskim susretima rezultat je dugoročnog istraživačkog projekta započetog 2020, na Biljaninu inicijativu, na osnovu njenih kustoski orijentisanih istraživačkih boravaka u Etiopiji, Srbiji, Sloveniji, Uzbekistanu, Kini, Kazahstanu, i rada sa petnaestoro istraživača iz tih zemalja. Biljaninin rečima, ovaj projekat "promišlja inicijativu Pojas i put i kako će ona izmeniti estetike i prakse svakodnevnog života u različitim lokalnim kontekstima”.

Svi koji su mogli fizički da prisustvuju, pozvani su na okupljanje u Narodnoj biblioteci Bor, jednoj od ćelija projekta, koju nam je otkrio rukovodilac bibliotečkog Zavičajnog odeljenja Dragan Stojmenović, povodom objavljivanja publikacije "As you go…", koja pruža dublji uvid u „naš način rada i istraživanja od 2020“ proizašle iz istraživanja, u kojoj su objedinjeni fragmenti korespondencije tokom 2020–2022. i tekstovi koje su napisali pridruženi istraživači. Ovo okupljanje bilo je i prilika da se uživa u fizičkom prisustvu, međusobnom razgovoru i zajedničkom hodanju po Boru, koje je vodila Jelica Jovanović, arhitektkinja koja je publikaciji doprinela tekstom o svom opsežnom istraživanju u Boru pod nazivom "Ekologija na plimnom talasu direktnih stranih investicija: navigacija deindustrijalizacije i razdruštvljavanja u srpskom rudarskom gradu Boru".

Obišli smo, između ostalog, lokalnu pijacu i Katicu Radojković, koja proizvodi i prodaje sir, lokalnu železničku stanicu, selo Krivelj, ulaz u kompaniju Ciđin, rudnike, Institut rudarstva i metalurgije i odlazili na večere koje je umetnik Hu Jun pripremao sa Ćuom, kineskim kuvarom koji sprema obroke za kineske radnike u Boru.

Dan nakon dolaska, javnog predstavljanja i naše prve zajedničke večere, posetili smo rudnik. Par sati smo čekali da dobijemo sve dozvole – bez obzira na to što je sve bilo organizovano nekoliko dana ranije – te smo napokon stigli do veoma zaštićenog ulaza, gde nismo mogli slobodno da se krećemo, niti da fotografišemo, što važi od privatizacije koju je Ciđin izvršio 2018, a što mnogo govori o kontroli i svim besmislicama povezanim sa kontrolom, koje se pokazuju u najjednostavnijem gestu (u vezi sa izopačenom  administracijom) jer ništa nije jednostavno, ništa nije lako. Procedure samog ulaska podsećaju na granični prelaz između Kosova i Srbije.

Dragan nam je rekao da se deo u kojem se nalazimo nekada zvao "Berlin“. Ovo rudarsko područje bilo je, dakle, i mesto torture. Doba "Berlina" počinje početkom 40-ih godina 20. veka, kada rudnik prestaje da bude francusko kolonijalno vlasništvo (što je bio od početka 20. veka do nemačke okupacije Francuske u Drugom svetskom ratu).

U borskom Institutu rudarstva i metalurgije podsetili su nas šta zapravo znače mineral i njegova ekstrakcija, tj. uzimanje zemljišta koje sadrži metal (mineral) i izvlačenje onog što se u njemu nađe, bakra, na primer. Kao što nas spomenik u rudniku uči o uslovima rada u rudniku i o njegovoj istoriji, rad u rudniku je oblik ropstva. Ropstvo je pak vid ekstrakcije. Postoji veza između ekstrakcije iz zemljišta i iz tela. Oko 5.000 radnika došlo je u Bor iz Kine. Oni su, očito, bolji radnici jer im „pauze i godišnji odmori nisu potrebni“…

Hodali smo i sa Milošem, članom mesne zajednice Krivelja, koji nam je bio jedan od vodiča po gradu i koji nam je pokazao selo Krivelj, koje polako nestaje. Selo je već bilo izmešteno u skladu sa premeštanjem rudnika, samim tim su, zbog širenja rudnika, premeštene i radničke kuće i kuće drugih seoskih stanovnika, koje su izagnale kompanije u čijem vlasništvu je bio rudnik.

Kuće i radna mesta kineskih radnika sada su u nekim slučajevima opremljeni tzv. toplim krevetom, što znači da dvojica radnika dele krevet tako što jedan spava ujutru, a drugi tokom dana.

U stvari, možemo se zapitati kako je "postkolonizacija" kao tekući vid prisvajanja zemlje (i naroda), kulture i sredstava za život i dalje svakodnevna realnost za zajednice i manjine. Kako to anticipira mogućnost izvodive i ekološki održive budućnosti za sve pripadnike društva?

Kolektivno žalovanje: isceljenje mesta sećanja

U nedelju uveče smo dnevnu sesiju zatvorili participativnim performansom umetnika Robela Temesgena, koji nas je fokusirao na kolektivno žalovanje za ovim mestom. Pridružili su nam se lokalni "stariji", koji su predložili železničku stanicu kao najprimerenije mesto za žalovanje, govoreći i o tome kako se tradicionalne žalbene navike razlikuju od uobičajenih žalbenih formi u Etiopiji, koje je Robel opisao.

Od početka smo sa Robelom više puta razgovarali o pripadanju, duhu mesta, snazi Bora kao grada sa traumatičnom i kompleksnom istorijom izmeštanja. Robelov multimedijalni vizuelni rad apostrofira duh mestâ i povezan je sa drevnim etiopskim verovanjem u adbar i sa ritualima koji su s tim verovanjem u vezi. Na amharskom jeziku, reč adbar "upućuje na utelovljenost duhova zaštitnika u različitim elementima prirodnih predela, kao što su jezera, planine, stene ili drveće". Reč je o momentu kolektivne inteligencije i osetljivosti koja se povezuje sa značajem sadašnjeg momenta, misli i utelovljene mentalne koncentracije na mesto koje mora da se očisti od sećanja na nasilje i tlačenje, tako što će se prizvati duhovi iscelitelji tog konkretnog mesta.

Takođe je iz Adis Abebe doneo "grickalice" od žitarica, koje je trebalo da zajedno jedemo nakon rituala. Sa starijima iz Bora i drugim Srbima razgovarali smo o tome kako oni žale, pa su nam objasnili značaj sporosti i skrušenosti, koje mogu biti deo kolektivne šetnje i kontemplacije na mestu koje želimo da ožalimo da bismo zajednički zacelili. Potom smo pokrili glave i u tišini odšetali do stare železničke stanice, koja već godinama nije u funkciji. Zgrada je napuštena, puna slomljenog stakla… za lokalno stanovništvo bila je simbol povezanosti sa inostranim, kao i sa srpskim gradovima, što je sada samo tužna uspomena.

Ovaj momenat završili smo zajedničkom proslavom, tako što smo otišli na večeru koju je, kao i svake večeri, u kineskom restoranu, za nas organizovao umetnik Hu Jun.

Na isti način na koji u slovenskoj tradiciji svetkujemo odlazak bliske osobe.

Za sada, grad ima četiri ili pet kineskih restorana, koji su se pojavili ove godine, a posledica su privatizacije 2018. Biće ih još, uskoro. Pored toga, podižu se farme za uzgoj povrća i drugih sastojaka koji ne mogu da se nađu u Srbiji.

Hrana je bila izvrsna. Takođe smo pili tradicionalnu kinesku rakiju da proslavimo tu poslednju večeru sa Huom. Bila sam srećna, ali i zbunjena i veoma umorna.

Ka novoj budućnosti?

Borski susret je sastanak različitih ćelija, partnera koji se bave određenim, u odnosu na globalnu ekonomiju marginalnim regionom. Svaki put sam učestvovala u višesatnim sastancima i diskusijama o budućnosti kolaborativnog projekta, o odluci da li da se nastavi zajednički hod.   

Poslednji dan mi je maglovit. Mislim da sam počela snažno da osećam stranost i intenzitet tog otelovljenog momenta. Pažljivo sam slušala diskusiju o niti koja povezuje sve ćelije i shvatila kako su sve individualne priče i pripovesti međusobno povezane u geopolitičkom kontekstu ekstrakcije koja u slučaju Balkaša, kako je nezavisna kustoskinja i aktivistkinja Ajgerim Kapar iznela, vodi prisilnom raseljavanju zajednica; kako to utiče na alternativne ekonomije i na napore malih struktura koje su bliske ne geografski, nego po načinu na koji se na njima vrše udar i ekstrakcija. Takođe sam shvatila da se ovaj istraživački projekat može videti i kao poliperspektivan, zbog pluralizma pogleda kada se razmišlja o tuđoj kulturi ili zemlji, kao projekat koji prevazilazi puke međunacionalne odnose, izgrađujući zajednička dobra, znanja koja se dele, resurse, ali i određeni oblik otpora koji može da obitava u neprozirnosti.

Partneri su navedene teme razmatrali do detalja, naročito pitanje vokabulara, tj. kako iznova promisliti i odučiti reči koje smo navikli da upotrebljavamo u formalnom izražavanju, kao što je reč "starosedelački", na čiju je neprimerenost, kada je reč o zajednicama u Kazahstanu, između ostalih, ukazala Ajgerim. Promišljanje se okrenulo i ka pitanju arhiviranja, koje mene naročito interesuje, a koje se razmatralo kao transcendentalni pristup koji zaobilazi akademska znanja; kako se na drugačiji poetički način mogu zabeležiti, odnosno podeliti zajednički momenti?

Opet sam razmišljala o neprozirnosti povezanoj sa sporošću, mirnoćom i njenim pregovaranjem sa vidljivim i nevidljivim i sa zvukom kao vibracijom. To me je podsetilo na kompoziciju koju je duo Ocean & Wavz, koji čine Laris Frožje (direktor Umetničkog muzeja Rokband u Šangaju) i njegov partner Alfi, kreirao za promociju publikacije istraživanja As you go... – zvučno okruženje koje je postalo deo Bora u mom pamćenju. Za mene je to pamćenje odnosa muzike, vremena i vode. Voda kao skulpturalni element – čije izmene u svakom momentu zavise od temperature, vetra i atmosfere – jeste metafora beskrajnog vremenskog procesa. Beskrajni vremenski proces (element koji u svakom trenutku zavisi od temperature i vetra) pokazuje da postoji mnogo toga što se dešava tokom usporenosti ili mirnoće – momenat koji može postojati u muzici, u slici, kao i na mirnoj površini vode – uvek postoji neka unutrašnja aktivnost, uvek neka vibracija, jer zvuk jeste vibracija, vibracija na svim fizičkim i kvantnim nivoima svih vrsta i ljudskih ili neljudskih elemenata.  

Ova diskusija me je veoma zainteresovala, ali nisam mogla da prestanem da razmišljam o mineralu kao zemljištu koje sadrži metal koji potom biva izvađen…

Bio je to poslednji dan. Naučila sam da postoje osnove znanja od kojih se treba odučiti, polazeći od razumevanja međuzavisnosti istraživanjem načina održavanja odnosa i njihovog negovanja u savremenoj umetnosti. Iz moje perspektive, na primer, pitanje je kako u ulozi kustosa i, uopšte, radnika u kulturi, zastupati antirasističku ulogu i odgovornost za istinu, prevođenje i prenošenje kultura i kontekstâ. Ta uloga podrazumeva i konfliktni agancement [raspored], "organizaciju nemogućeg" na antihegemonistički način, sve do ontološke organizacije misli, predmeta, reči na način koji daje političku moć ili je oduzima. Nasuprot nasilju subjektivnosti predstavljanja i tumačenja iz perspektive globalnog severa, imperijalističke i kolonijalne istorije; treba istaći transcendentalno znanje i njegov diskontinuirani karakter, kako je Laris naglasio; "ne videti sve isto u isto vreme". Perspektiva neophodne smene i dekonstrukcije savremene umetnosti dovođenjem u pitanje sistema neoliberalnih vrednosti. Počevši od ustanovljenih infrastruktura koje treba iznova promisliti i stvaranja novih, kao što to upravo sada čini Novim putevima u novu budućnost.

Dakle, kuda ćemo odsad?

*Fotografije: Vladimir Radivojević