Mi ne možemo sada stati

Umetnica Ana Krstić, dobitnica nagrade publike na 25. Memorijalu “Nadežda Petrović” u Čačku, predstavlja se od 19. maja u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” samostalnom izložbom “Mi ne možemo sada stati” kojom ukazuje na kompleksnu i nezahvalnu poziciju umetnika u širem društvenom kontekstu, ali i na potencijal umetnosti da bude značajan kanal za razmišljanje o problemima i društva i pojedinaca u njemu.

Prema rečima Ane Krstić, jedan od značajnih pristupa umetnosti može biti studija lične pozicije umetnika u širem društvenom kontekstu, pa su i radovi na izložbi “Mi ne možemo sada stati” pokušaj osvetljavanja takve perspektive i postavljanja publike u poziciju nekoga ko se naziva umetnikom. Suočavajući publiku s problemima koje umetnik/umetnica ima, Ana Krstić pokušava i da bar donekle demistifikuje savremenu umetnost, ali i da ukaže na njenu ulogu u promišljanju širih društvenih problema.

Nagradnom izložbom, kojom ujedno zahvaljuje publici 25. Memorijala, Ana Krstić postavlja pitanje mogućnosti bavljenja umetnošću danas u Srbiji, posebno van Beograda.

“Ono što će možda upasti u oko nekom iskusnijem posmatraču je to da je ovo jedna ‘jeftina’ izložba. U produkciju radova nisu uložena značajna sredstva. Video i foto materijali su skinuti sa interneta, skulpture su od papira, sklopive, privremene, iznajmljene ili, kao jelke, dobijene na poklon od Šumske uprave grada Čačka. Zašto je to tako? Najjednostavnije rečeno - okolnosti su takve. Okolnosti u kojima se ja nalazim su takve. Okolnosti u kojima se nalazi većina ljudi u Srbiji su takve... Ja sam tu, u Srbiji, živim u malom mestu i pokušavam da radim jedino što umem - da budem umetnica. U Srbiji van Beograda? Da li je to moguće?”, navela je Ana Krstić u tekstu povodom izložbe koji je naslovila “Koga briga?”

Njen rad “Upoznajte nominovane” donosi priču o intervjuima umetnika nominovanim za nagradu Tarner za 2011. godinu, koji su objavljeni na portalu “Artinfo”. Jedno od pitanja je bilo i: “Šta biste bili da niste umetnik?” Budući da se takvo pitanje obično postavlja ličnostima iz sveta filma ili zabave, umetnicu je na neki način lično pogodilo to da se umetnik sa višedecenijskim iskustvom, upravo u momentu kada doživljava najznačajnije društveno priznanje, postavlja pred tako banalno pitanje. Zato se i sama odmah projektovala u ulogu nominovane za Tarnerovu nagradu i smislila svoj banalni odgovor - dizajner enterijera.

“Ispada, na žalost, na kraju, da najšire društveno priznanje upravo banalizuje ne samo poziciju umetnika, već i njegovu ličnost i, u krajnjoj konsekvenci, značajno ugrožava njegov rad”, navela je Ana Krstić, koja je nagradu publike na 25. Memorijalu “Nadežda Petrović” 2010. godine dobila za instalaciju izvedenu kao site specific rad “Devojke iz grada”.

Umetnica na izložbi predstavlja i skulpturu “Mi ne znamo šta je to, ali to sigurno nije ono što ti misliš da jeste” koja se u formalnom smislu oslanja na iskustva minimalističke umetnosti, odnos telesne percepcije objekta i odnos objekat-arhitektura, prema onome što o tome govori američki umetnik Robert Moris (Morris)¹.

“Prevelike dimenzije objekta u prostoru galerije koje ne dozvoljavaju da se objekat sagleda u celini... Međutim, sve je to simulacija. Zapravo, ja se igram umetnosti, pravim nešto što liči na umetnost...”, navela je Ana Krstić, dodajući da tom vrstom aproprijacije pokušava da govori o “klasnim razlikama, o pravu da se odlučuje o tome šta jeste, a šta nije umenost, pa i šire, šta jeste i šta nije realnost”, odnosno o “opštoj diskriminaciji i nasilju koje prožima srpsko društvo do najsuptilnijih nivoa”.

Rad “Srećna Nova demokratija” je u osnovi readymade - umetnica radi u kancelariji svoj trenuto dnevni posao, posao koji plaća račune…

“Neki umetnici ga imaju, neki ne. Ja sam srećna što mi moj posao dozvoljava da se bavim i umetnošću. Bez neke jasne ideje šta bih sa tim, počela sam da pravim origami kockice od papira, jednostavno da ubijem vreme, a vremena u provinciji ima na pretek. Kolege iz kancelarije su predložile funkciju tim kockicama - nakit za jelku (sve se dešavalo u vreme novogodišnjih praznika). Odlično, pomislila sam, kitićemo jelke na mojoj izložbi u Čačku, prostor je osvojen, lepo će izgledati, dekorativno, biće april, maj, ima li smisla?... Koga briga?”, navela je Ana Krstić.

Rad “Mi ne možemo sada stati” - prema kojem je i nazvana izložba, instalacija je koja se sastoji od 1.500 papirnih čaša i video rada koji je kombinacija filmova sa sajta YouTube u kojima različiti ljudi (i deca) vrište u čaše i na taj način zaglušuju zvuk. Publika ce moći da uzme čašu i ponese je sa sobom, kao neku vrstu suvenira sa izložbe.

Prema rečima Ane Krstić, ono što pokušava da dokuči je mogućnost da angažovana umetnost zaista radi, da zaista pomaže, kao i njenu potrebu da se posveti takvoj borbi.

Ana Krstić dobila je nagradu publike na 25. Memorijalu “Nadežda Petrović” za rad “Devojke iz grada” u čijem je središtu priče bila prerano preminula glumica Sonja Savić, jedna od najautentičnijih pojava na eks jugoslovenskoj filmskoj i kulturnoj sceni.

Prema rečima istoričara umetnosti Miroslava Karića iz Beograda, jednog od kustosa jubilarnog Memorijala “Ja sam to što jesam” (pored Maje Ćirić, Dušice Dražić i Une Popović), referisanje Ane Krstić na jedinstvenu ličnost Sonje Savić, njen umetnički i širi društveni angažman, sumiralo je na izvestan način umetničina promišljanja brojnih pitanja koja su se našla u fokusu kustoskog koncepta, a u osnovi su se ticala pojedinca, njegovih kompleksnih relacija sa kontekstom vremena i mesta u kojem živi i stvara i posebno pozicije onih koji svojim vizijama, kreativnim radom, smelim, beskompromisinim, istrajnim stavovima, kritičkim pogledom konstatno preispituju svet oko sebe, rizikujući da u toj svakodnevnoj borbi budu često i neshvaćeni i marginalizovani.

U dosadašnjem radu, kako je naveo Karić povodom izložbe “Mi ne možemo sada stati”, Ana Krstić se uglavnom bavila statusom umetnosti i umetnika “sada i ovde” kao relevantnim temama za generaciju umetnika kojoj i sama pripada, a koja je profesionalno stasala u Srbiji u periodu složenih političkih, socijalnih i ekonomskih okolnosti i koja pokušava da nađe načine da bude aktivna i produktivna, uprkos nedostatku šire društvene recepcije njihovog rada, prepoznavanja i priznanja značaja postignuća savremene umetničke scene.

“Konceptualni pristup medijima u kojima se najčešće izražava (skulptura, perfromans, video), korišćenje, kombinovanje, rekontekstualizovanje različitih sadržaja i vizuelnih referenci od pop kulture do ovdašnjeg istorijskog nasleđa, čine osnovu Aninog rada konstituisanog u vrlo lucidnom i pronicljivom opserviranju i komentarisanju pojava, fenomena, situacija, koje utiču i definišu svakodnevni život kao neodvojivi deo i same kreativne prakse. Mnoga pitanja od kojih je polazila, a koja su se odnosila na društvenu i na ličnu/profesionalnu tranziciju, uvek su u suštini implicirala priču o nekakvim sistemima, o pravilima, kriterijumima, vrednostima koje isti rigidno uspostavljaju ili neretko nameću. ‘Na šta mogu da se oslonim?’, zapitala se jednom prilikom autorka pokušavajući da pojasni sopstvenu, ali i dilemu svih nas koji gradimo egzistenciju u čvrstoj mreži zaoštrenih ideologija, krupnog kapitala i mas medija. I paradoksa koji se u koliziji utvrđenih sistema i realnosti proizvode, a na koje, po Aninom mišljenju, umetnik mora da ukaže”, naveo je Karić.

Na jedan paradoks ukazuje i sam naziv izložbe “Mi ne možemo sada stati”, intoniran u duhu nekadašnjih levičarskih ili radničkih parola kojima se iskazivala solidarnost i rešenost u građenju boljeg i pravednijeg društva.

“Reaktualizovanje ideja levice i oživljavanje revolicionarnog duha sve prisutnijih u javnom govoru, potaknutih dramatičnošću globalnog trenutka uzrokovanog poslednjom ekonomskom krizom, ostaje još uvek samo eho jednog nemira i sporadičnog bunta nedovoljno snažnog i artikulisanog za ishod istinskih promena. U Srbiji ‘Mi ne možemo sada stati’ možda i najdirektnije odražava paradoksalnu situaciju u kojoj se naše društvo nalazi protekle dve decenije: sa jedne strane niz problema sa kojima se suočava, urgentnost njihovog rešavanja, kako dostojanstven život ne bi predstavljao samo praznu mantričnu frazu iz predizbornih obećanja i sa druge strane, iz straha od novih razočaranja, jedna opšta ravnodušnost, može se reći, gotovo fatalističko prihvatanje stanja kakvo jeste”, naveo je Karić u tekstu o izložbi “Mi ne možemo sada stati”, koja će biti otvorena do 18. juna.

Ana Krstić, rođena 1978. u Valjevu, diplomirala je 2009. godine vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mrđana Bajića (Vajarski odsek).

Izlagala je na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Irska, Austrija, Grčka, Rumunija), a ovo je njena druga samostalna izložba. Trenutno živi u Mionici i radi u lokalnom Kulturnom centru.

Izložba “Mi ne možemo sada stati” biće otvorena u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” do 18. juna, a uvrštena je i u program “Noći muzeja” u Čačku, koja će biti održana 19. maja širom Srbije.

¹ Robert Moris, “Beleške o skulpturi” (Notes on Sculpture, časopis Art Forum, februar-oktobar 1966; objavljeno na srpskom u “Likovnim sveskama 8”, Zavod za udžbenike, Beograd 1996)

(SEEcult.org)