Podvrgavanje diktaturi straha

Predstava “Totovi” mađarskog autora Ištvana Erkenja biće premijerno izvedena 18. maja u Beogradskom dramskom pozorištu, a rediteljka Ljiljana Todorović najavljuje taj komad o vremenu Drugog svetskog rata sa aluzijom na represivnu komunističku vlast 60-ih kao univerzalnu grotesku na temu tiranije i spremnosti takozvanih običnih ljudi ne samo da joj se pokoravaju, nego i da joj udovoljavaju.

“Članovi porodice Tot, kao neki ovdašnji Petrovići, i danas su isti oni ljudi, a ni vlast nije promenila atribute, i dalje je najagresivnija kada je najuplašenija”, izjavila je Ljiljana Todorović, koja je taj komad prvi put režirala 1986. godine u Ateljeu 212.

“Bila je to moja diplomska predstava. Ponosna sam što sam komad dobila iz zlatnih ruku - od Jovana Ćirilova. Čak je bilo planirano da režira Mira Trailović, ali nije mogla da stigne zbog drugih obaveza i tako sam ja dobila priliku”, rekla je Ljiljana Todorović 15. maja na konferenciji za novinare u BDP-u.

Za novu postavku uradila je adaptaciju teksta, koji je preveo Eugen Verber, a takođe je i dramaturg predstave.

“Groteska je prirodni žanr za ovu priču. Gledamo nešto što je i jezivo i smešno. Totovi su i dalje sasvim obična, uplašena porodica, prosečni, mali, ispravni i pokorni ljudi, uzorni građani, u svemu po propisu, u svemu spremni da ugode vlasti. A kada je duh satrt i vlada samo beslovestan strah, u tom spoju jezivog i smešnog uspostavlja se sistem izopačenih vrednosti”, naglasila je rediteljka, navodeći poruku Erkenja: “Mi, ljudi, se ne menjamo – uvek je moguć fašizam”.

Prema rečima Ljiljane Todorović, svi smo mi i žrtve i dželati, a različite situacije i okolnosti bude u nama jednu od te dve karakterne crte, pa se tako likovi u komadu Tot i Major ne isključuju, već uslovljavaju jedan drugog. Odnos podređenosti i nadređenosti je komplementaran, a zajednički imenitelj, zajednička beda i zajednička tragedija Tota i Majora jeste – obostrani strah.

“Otuda kao centralni problem predstava tretira diktaturu straha u neraskidivom spoju sa dragovoljnim, a krajnje beskorisnim, podvrgavanjem toj diktaturi. Žrtve su te koje dozvoljavaju krvnike, isto kao što revolt jednih završava rađanjem još većeg nasilja kod drugih. Izvor svekolikog terora leži u strahu, proizvodeći nove strahove i dovodeći do moralnog apsurda, u kojem se više ne razlikuje dobro od zla i trijumfuje besmisao”, izjavila je Ljiljana Todorović.

Majora igra Pavle Pekić, glavu porodice Tot Bojan Žirović, njegovu ženu Dušanka Stojanović, kći Jelisaveta Orašanin, poštara Jovo Maksić, trubača vatrogasnog orkestra Dušan Petrović.

Dušanka Stojanović je rekla da se u predstavi, kao i u životu “problem ponavlja i ne rešava, jer je u suštini nerešiv zbog karaktera ljudskog bića”.

Bojan Žirović je dodao da “likovi nisu crno-beli pa gledalac može da se prepozna u svakom od njih”.

Kako je primetio Jovo Maksić, događanja u predstavi nisu apsurd nego realnost. “To je u genima. Strahujemo i govorimo: ćuti da ne čuje đavo, a đavo je već tu i gazi nas”, rekao je on.

Scenografiju je kreirala Magdalena Vlajić, kostime Maja Mirković, a kompozitor i izvođač scenske muzike je Vladimir Pejković.

“Totovi”, groteska sa elementima satire jednog od najpriznatijih mađarskih pisaca 20. veka, Ištvana Erkenja (1912-1979), građena je kroz tipične komediografske kalambure zabune sprovedene u priči zasnovanoj na apsurdu o pokušaju da se sačuva harmonija idealizovanog patrijarhalnog ustrojstva u maloj, zatvorenoj sredini tokom Drugog svetskog rata, uprkos rastućoj represiji koja stiže sa novim političkim ustrojstvom. Nastala je na osnovu novele “Dobrodošlica za Majora” iz 1966. godine, koja se smatra amblematičnom za tadašnje društveno-političke okolnosti u Mađarskoj.

Inspirisana je stravičnom, istovremeno besmislenom i uzaludnom sudbinom mađarskih vojnika na Istočnom frontu januara 1943. godine, kada se 60.000 njih doslovce smrzlo u dolini Dona, a Erkenj je bio svedok tog stradanja, navodi se u programu predstave BDP-a.

Na nagovor Karolja Kazimira, Erkenj piše dramsku verziju priče, koja je praizvedena 1967. godine u budimpeštanskom Talija teatru. Pisac se tada obratio gledaocima “Pismom publici” u kome, preko paralele sa Kamijevim tumačenjem mita o Sizifu, govori o apsurdu uzaludnog životnog truda, strahu koji prevladava razum i apsurdnom instinktu preživljavanja da se ipak pokuša ponovo.

Komad je preveden na mnoge jezike i izvođen na scenama širom sveta od Budimpešte i Njujorka do Damaska i Džakarte.

U BDP-u ce biti igran na velikoj sceni, a posle premijere, prva repriza je 22. maja.

(SEEcult.org)