Simbolika nepostojećeg muzeja
Neizgrađeni Muzej revolucije na Novom Beogradu, od koga postoje samo temelji i podrum, okosnica je projekta “14-14” koji će predstavljati Srbiju na 14. Bijenalu arhitekture u Veneciji, a delo je autorskog tima koji čine Marko Salapura, Aleksandar Hrib, Jelena Radonjić, Igor Sladoljev i Zlatko Nikolić.
Projekat “14-14” odabran je među 29 prijavljenih na konkurs za izložbu u Paviljonu Srbije na 14. Bijenalu arhitekture, koje će biti održano od 7. juna do 23. novembra na temu “Fundamentals” (Osnove) – prema koncepciji Rema Kolhasa (Koolhaas), dobitnika Zlatnog lava za životno delo 2012. i vlasnika još niza prestižnih nagrada, uključujući i Pricker za 2000.
Asocirajući nazivom “14-14” na protok vremena od 1914. do 2014. godine, odabrani rad, prema navodima žirija, sadrži višeznačni odgovor na Kolhasovu temu i u značenjskom i u formalnom smislu.
Deo izložbe u Paviljonu Srbije čini video rad o neizgrađenom Muzeju revolucije, koji će biti emitovan u mračnom prostoru, dok će u drugom, svetlom delu biti predstavljena kompozicija od stotinu elemenata koji su korišćeni u arhitekturi na ovim prostorima u proteklih sto godina.
Projekat prati i maketa – instalacija Muzeja revolucije koja će, u razmeri jedan prema jedan, biti postavljena na Ušću, u blizini mesta gde je bio zamišljen Muzej. Sudbina tog zdanja, prema navodima autora projekta, slika je društvenih promena na ovdašnjim prostorima.
Izbor Muzeja revolucije kao glavnog motiva rada "14-14", kako je naveo žiri, stvara paradigmu moderne ideje o progresu koji je karakterisao XX vek. Lokalna interpretacija značenja in situ je istovremeno i globalna, univerzalna metafora o krizi moderne i sudbini modernog pokreta u arhitekturi. Rad “14-14”, osim interpretacije zadatih narativa o jednom veku arhitektonske produkcije, uključuje i faktor emocije i intuicije izborom objekta koji gotovo da ne postoji, a ipak predstavlja stvarnost i obeležje vremena modernosti.
“U nastojanju da prezentira kontinuitet arhitektonske produkcije u vreme dominantne ideologije značajno je što ovaj rad, za razliku od drugih, ukazuje na našu posebnost i širinu pogleda na zajedništvo. Predstavljajući jedinstvenost ovih prostora izborom objekta koji nije realizovan iako postoji materijalni trag na terenu osvetljava se drugo i današnje lice na terenu. Tako se pored međunarodnog i jugoslovenskog stvara lokalni okvir za promišljnje tajne posebnosti”, navedeno je u obrazloženju žirija, koji su činili Ljiljana Miletić Abramović (predsednica), Igor Marić (potpredsednik), Radivoje Dinulović, Milan Đurić, Vladimir Milenković, Miroslava Petrović Balubdžić i Borislav Petrović.
Ambijentalni efekti izložbe postižu se uvlačenjem - usmeravanjem svetla i tame, transponujući trag svetla sa terena na potencijal - lanternu koju ima paviljon Srbije u Veneciji. Dominantan arhitektonski element paviljona je upotrebljen kao simbol, ali i kao artefakt.
Simboličnost Muzeja revolucije, koji se na izložbi "gradi" pomoću maketa, prezentuje filmom i prikazuje na nekoliko planiranih lokacija, kao i simbolično transponovanje njegove pojavnosti u paviljonu Srbije u kontekstu stotinu drugih objekata, izgrađenih za poslednjih sto godina, višestruko simbolizuje vidljivo i nevidljivo u razvoju arhitekture na tlu Srbije i bivše Jugoslavije.
Rad “14-14” postavlja pitanje o revolucionarnosti arhitekture, dometima jednovekovne produkciju, arhitekture kao ultra politike… Sve te upitanosti izložene su posetiocu u sugestivnom "crno-belom" prostoru.
Učešće Srbije na 14. Bijenalu arhitekture organizuje Muzej primenjene umetnosti u Beogradu, u saradnji sa Udruženjem arhitekata Srbije i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Srbije koje je, u skladu sa proklamovanom politikom jačanja institucija, poverilo taj posao MPU.
Komesar izložbe u Paviljonu Srbije je arhitekta i profesor Ivan Rašković.
Tema 14. Bijenala “Fundamentals” (Osnove) fokusirana je na istoriju - na neizbežne elemente svekolike arhitekture koje koristi svaki arhitekta, svuda i u svako vreme (vrata, pod, plafon, itd.), kao i na evoluciju nacionalnih arhitektura u poslednjih sto godina.
Kako je naveo Kolhas u obrazloženju teme, 14. Bijenale biće izložba o arhitekturi, a ne o arhitektama.
Kroz tri komplementarne manifestacije - koje će biti održane u Centralnom paviljonu, u Arsenalu, i u nacionalnim paviljonima – Bijenale će doneti novo razumevanje bogatstva osnovnog arhitektonskog repertoara, danas očigledno iscrpljenog.
“Imalo je smisla 1914. godine govoriti o ‘kineskoj’ arhitekturi, o ‘švajcarskoj’ arhitekturi, o ‘indijskoj’ arhitekturi. Sto godina kasnije, pod uticajem ratova, različitih političkih režima, različitih stepena razvijenosti, nacionalnih i internacionalnih pokreta u arhitekturi, individualnih talenata, drugarstava, slučajnih ličnih trajektorija i tehnoloških napredaka, arhitektura koja je jednom bila specifična i lokalna postala je razmenljiva i globalna. Nacionalni identititeti su izgleda žrtvovani modernitetu”, naveo je Kolhas, koji je pozvao nacionalne učesnike da se foksuiraju na apsorpciju moderniteta u proteklih sto godina i pokažu - svaka na svoj način, procese brisanja nacionalnih karakteristika u korist gotovo univerzalnog usvajanja jedinstvenog modernog jezika u jedinstvenom repertoaru tipologija.
Prvi svetski rat, kao početak moderne globalizacije, služi kao polazna tačka brojnih narativa.
“Tranzicija ka nečemu što izgleda kao univerzalni arhitektonski jezik kompleksniji je proces nego što obično mislimo, jer podrazumeva i značajne sudare među kulturama, tehničke izume i neprimetne načine da se ostane ‘nacionalan’. U vreme sveprisutnosti Google-istraživanja i izravnavanja kulturalne memorije, od krucijalne je važnosti za budućnost arhitekture vaskrsnuti i pokazati te narative”, poručio je Kolhas, uveren da će 14. Bijenale zbirnim prikazom istorije poslednjih sto godina kroz postavke u nacionalnim paviljonima generisati globalni pregled evolucije arhitekture ka jedinstvenoj modernoj estetici, a u isto vreme otkriti da su, uprkos globalizaciji, opstale jedinstvene nacionalne osobenosti i mentaliteti koji nastavljaju da egzistiraju i cvetaju uprkos tome što se međunarodna saradnja i razmena intenziviraju.
M. Marjanović (SEEcult.org)
