Svakom svoje lično ludilo

Fasadu bioskopa “Balkan” u Beogradu krasio je proteklih osam meseci umetnički rad Milice Rakić “Vazduh miriše na ludilo”, koji je tumačen na različite načine – bilo lično, bilo u kontekstu aktuelnih društvenih i političkih prilika, pa i pandemije korona virusa.

Poreklo slogana “Vazduh miriše na ludilo” vezuje se za tok umetničkog istraživanja, uglavnom arhivskog tipa, koje je Milica Rakić sprovela dok je radila na projektu “Lepa sam kao revolucija”. Na fasadu bioskopa “Balkan” dospeo je u oktobru 2019. godine, kao rad izložen u okviru projekta “Staying here with you – moving” koji su, uz podršku Fondacije Saša Marčeta, osmislile i realizovale kustoskinje Ksenija Samardžija i Maria Esther Jungo.

Nakon završetka te izložbe, rad Milice Rakić je ostao na fasadi sve do sada, delujući samostalno, i to ne samo izvan okvira izložbe, već i bez neposredog vezivanja za ime i opus autorke, pa čak i bez jasne indikacije da je to umetnički rad. S obzirom na poziciju na kojoj je postavljen, tako da se može sagledati iz kola, u prolazu, ili iz raznih drugih pozicija koje ne podrazumevaju približavanje objektu na koji je postavljen, kao i na to da ispod njega nema vidljivog potpisa, najčešći način na koji ga je publika videla je bio u njegovoj deautorizovanoj verziji. Stoga je mnogima, na prvi pogled, mogao delovati samo kao deo marketing kampanje, možda nešto netipične. U svakom slučaju nije odisao autoritetom umetnosti. Tako je ušao i u narod, običan svet, koji ne učestvuje u ritualima oficijelne kulture, i baš i ne zalazi po galerijama, naveo je Stevan Vuković u tekstu Svakom svoje lično ludilo povodom demontaže tog umetničkog rada.

Slogan Milice Rakić ne opisuje, niti kritički preispituje neko konkretno stanje stvari, sa kojim ga nužno treba povezati da bi se razumeo u svom originalnom kontekstu. On samo pruža poziv za mišljenje izvan klišea... a gde će taj tok mišljenja koga da odvede, mnogo zavisi od same osobe. Cilj njegovog izlaganja, kako je naveo Vuković, jeste da zavede publiku, te da svakoga ko se sa njim susretne izvede iz inertnog toka u koje su spontani psihički procesi uronjeni.

Upravo stoga se svako prisvajanje tog slogana ispostavlja i kao neki vid njegovog tumačenja, a Instagram i Fejsbuk su već prepuni fotografija koje svedoče o tome da su ga mnogi već u obliku zabeleženog prizora već preuzeli. U nekim je slučajevima tumačenje do koga su došli oni koji su taj slogan preuzeli bilo vrlo lično i pratikularno, a u drugim je prosto bilo uslovljeno dominantnim društvenim i političkim kontekstima trenutka u kome ga je zatečen. Tome su vrlo pogodovale i farse oko beogradske ulične rasvete koje su bile aktuelne u vreme kada je rad postavljen, a zatim uzbuna javnosti zbog esktremnog zagađenja vazduha, da bi za vreme kućnog zatočeništva u doba korone u njemu moglo da se prepozna i upozorenje na psihičke posledice koje će tek da slede, naveo je Vuković.  

“Zavodljivost tog, kao i drugih slogana kojima se autorka služi u svom radu, počiva na tome da oni po strukturi i po zvučanju liče na one jezičke mustre na koje se često oslanjamo u običnom govoru, i na one floskule kojima se potštapamo u situacijama kada neki razgovor gubi na intenzitetu. Naizgled, to su obični i krajnje bezopasni truizmi, lepo zapakovani i spremni za različite vrste upotreba. Ko zna, neko bi to možda stavio i na magnet za frižider, neko čak iskoristio i kao tekstualni element za novu tetovažu. Ako bi se to stvarno i desilo, to bi bio veći uspeh rada nego da dobije oficijelnu nagradu u stručnom kontekstu. Naime, da bi intervenisao u polju jezičkih navika publike, remeteći standardne načine na koje se preuzetim i potpuno nereflektovanim jezikom narativizuje lično iskustvo, on mora da joj se uvuče pod kožu, pa makar to bilo i posredstvom igle za tetoviranje. Tek kada ga neko prihvati kao  izraz ličnog stava ili čak identiteta, on za tu osobu postaje stvarno delotvoran. Tada može da stupi na snagu to što on ne nudći neki zaokruženi i po sebi razumljiv stav, već ima neku suptilnu dozu nedorečenosti, te i nestabilnosti značenja, koje nikakvom kontekstualizacijom ne mogu potpuno da se prevaziđu”, naveo je Vuković.

Napominjući da slogani koje koristi Milica Rakić nisu prosto višeznačni i otvoreni ka mnogim, raznim, jednakovrednim tumačenjima (u smislu polisemije), pa da svako može da izabere neko gotovo značenje za sebe, Vuković naglašava da oni, naprotiv, svojom nedorečenošću, navode na stalno ponovno generisanje toga što bi bio njihov značenjski element (u smislu diseminacije), i po tome odgovaraju karakeru poetskog jezika, kako ga je, u smislu koji se prostire mnogo šire od disciplinarnog polja poezije, odredila filozofkinja i teoretičarka umetnosti Julija Kristeva. Ona je insistirala na revolucionarnom dejstvu jezika koji podriva ustaljenu koherentnost značenja i destabilizuje simbolički poredak.

Milica Rakić, revolucionarka po životnom opredeljenju, stoga ne limitira svoje aktivnosti na tematizaciju raznih emancipatorskih borbi koje imaju revoluciju kao ideal, i kao izvor smisla i značenja, nego se fokusira i na jezik kojim se one posreduju. I tu, u samoj materiji jezika, ona nalazi jednako snažno uporište kao i u tragovima revolucionarne prošlosti koje oživljava radovima koji neposrednije tematizuju frontove raznih političkih borbi.

Za Milicu Rakić, kako napominje Vuković, jezik je sredstvo inviduacije i subjektivacije. To potvrđuje i veliki broj njenih slogana-parola koji  počinju prvim licem jednine, od kojih su mnogi i krajnje autoironični, ili počivaju na nekom temeljnom paradoksu, ali tim pre ne pošteđuju autorku od kritike koju ima za druge i za društvo u celini.

“Ona nije mali vojnik neke velike revolucije kojoj se pripisuju neke eshatološke karakteristike, i u čije ime se poništava ličnost i insistira samo na kolektivitetu, već neko ko u svojoj borbi polazi od sebe same, i pokušava da revolucionarizuje svoje stavove i svoje činove, svoj svakodnevni život. Otud i slogani poput ‘Ako ja nisam heroj, šta je onda heroj’, ili ‘Na strah treba trošiti snagu, a ja sam lenja žena’, u kojima spoljašnji, društveno istorijski kontekst očigledno nije osnovna referenca, upravo kao što to nije ni vernost emancipatorskim događajima koji se umetničkim činom štite od istorijskih revizija i čine osnovom subjektiviteta”, naveo je Vuković.

(SEEcult.org)