U bunaru
CRITICIZE THIS! Radmila Smiljanić: Bunar, režija: Egon Savin, produkcija: Ustanova kulture Vuk Karadžić, Beograd
Piše: Nikola Skočajić
Drama "Bunar" Radmile Smiljanić zanimljiva je možda samo po tome što na temu nacionalizma govori iz ženske pozicije i kroz ženski lik. U srpskom selu u Bosni, u posleratnim godinama, Miloš i Jasmina žive sa njegovom majkom. Njoj se u nomenklaturi ne dodeljuje drugo ime do Majka, i mada je za komad, nju možda bitnije označiti kao svekrvu, čije je nezadovoljstvo prouzrokovano time što mladi supružnici nemaju dece. Kada u selo stigne ponuda za izgradnju vodovoda, koji bi značio prodaju porodične zemlje na kojoj je bunar, na površinu isplivavaju i neka nezadovoljstva drugog tipa. Tema mešovitog braka Srbina i Muslimanke, stavljena u kontekst prodaje (srpske) zemlje, pokrenuće niz sukoba među troje glavnih likova drame. Formalno, "Bunar" je konvencionalno strukturisan dramski tekst, međutim ni na nivou bavljenja već ionako eksploatisanom temom, ne donosi ništa novo. Štaviše, Radmila Smiljanić svojom dramom reprodukuje niz klišea u vezi sa ovom temom.
Režija Egona Savina, u Ustanovi kulture "Vuk", ni na koji način ne doprinosi tome da ovaj tekst bar nekako učini zanimljivim – suštinski, ona mu povlađuje u svim njegovim manama. Ruralna sredina je dosta dobro prikazana scenografijom Darka Nedeljkovića, u sedećem prostoru uz tri ivice scene, koji se po koloritu gotovo ne razlikuje od zidova. Homogenost, jednobojnost i sumornost scene bi mogla da bude i ambijent za neku Čehovljevu dramu, s tim što umesto prozora imamo televizor na kojem se vrte isključivo turske sapunice kao jedina veza sa savremenim svetom. Ta veza je jedina veza i u dramaturškom smislu, s obzirom na anahronost teme, i radnje koja bi mogla da se dešava i u XIX veku. Druga stvar koja gledaoca sprečava da pomisli da prisustvuje inscenaciji nečeg iz pretprošlog veka je sveprisutnost minulog rata u Bosni. Bez obzira što je motiv prošlog rata jako prisutan, on se u suštini odvija u off prostoru: u vojničkim pantalonama kojih se Majka uplaši kada seoski vidar pokuša da joj ih proda, u religijskom anatagonizmu koji se prećutkuje dobar deo predstave, u Nemcu, tj. strancu koji hoće da izgradi vodovod, a čije se prisustvo u Bosni podrazumeva i u pištolju koji će opaliti na kraju predstave, van scene i bez da ga je publika prethodno videla.
U nastojanju Majke (Radmila Živković) da za sebe pribavi unuče, ona ulazi u sukob i sa Milošem (Jovo Maksić), ali antagonizam nje i Jasmine (Mariana Aranđelović) je u svakom slučaju dominantan. Jedini trenutak bliskosti njih dve ostvaruje se kada, setivši se njenog rođendana, Majka Jasmini poklanja haljinu koju bi trebalo da obuče prilikom krštenja deteta. Dakle, jedini način na koji Majka može da smatra Jasminu bliskom je kao potencijalnu majku njenog budućeg unučeta.
Likovi njih dve su jednodimenzionalni – Majka je tipski lik svekrve, ali koja na psihološkom planu opravdanje nalazi u patološkoj vezanosti za sina i nacionalizmu, a Jasmina je razočarana i nezadovoljna životom na selu i jedina nada joj je da se s Milošem preseli u Sarajevo. Iako manje jednodimenzionalan, ni Milošev lik se ne izdvaja ni po čemu posebnom. Njegova ljubav prema Jasmini i prema majci dosta često se čini preteranom. Jer, bez obzira na težak izbor između majke i supruge, njegova pasivnost i nemogućnost da uradi/odluči bilo šta, čini ga likom sa kojim teško da može da se saoseća, iako je i spisateljska i režiserka empatija najviše bila usmerena ka njemu i njemu je poverena uloga tragičkog junaka. Kada Majka bude pokušala da Jasminu na silu zameni drugom ženom, tako što je dovede u kuću pod izgovorom da joj treba pomoć – čak će i Jasminine reakcije (bez obzira na njihovu opravdanost) biti grube na način koji joj oduzima nevinost koju gradi većinu predstave. Miloš je jedini koji ostaje nevin do kraja, pod uslovom da se njegova neodlučnost, ne smatra njegovom krivicom.
Nije jasno da li je prostor iza scene ozvučen sa nekom posebnom namerom, ili se glumci kada nisu na sceni jednostavno ne bi čuli, ali zvuk glasova koji odzvanjaju iza scene se čini kao znak, za koji međutim, nije jasno šta bi mogao da pretstavlja. Još jedna stvar koja zbunjuje je humor, najviše u liku Majke čiji maliciozni ali duhoviti komentari, izazivaju smeh i simpatiju koja možda nije sasvim primerena.
Već pomenuta Miloševa ljubav prema obema ženama, preterana je možda i zbog glume Jova Maksića, čija nekada zaista dobra igra, lako prerasta u preglumljavanje. To takođe izaziva smeh u publici u apsolutno neželjenim situacijama.
Preglumljavanje Radmile Živković, s obzirom na njen tipski lik, svakako je više na mestu, dok Mariana Aranđelović svoje nezadovoljstvo iskazuje nedovoljno svedeno. Vrač u interpretaciji Novaka Bilbije, iritantan je, ali autentičan, dok se za Ivanu Šćepanović koja igra Smilju, to ne može reći.
Uopšte, o ovoj predstavi se ne može puno govoriti, dramaturški problemi teksta koje režija nije našla za shodno ni da pokuša da reši, vidljivi su i čine se nepremostivi. Elipse u radnji, kojih ima i tokom činova, režijski nisu naznačene, tako da nekad je zanimljivo kada se vremenski skok prepozna iz samih replika – međutim, nekad samo zbunjuje. Naspram ostalih, to se čini kao najmanji problem predstave. Loš tekst koji za svoj predmet uzima temu o kojoj je dovoljno rečeno i neinventivna režija svakako jesu najbitniji. Pritom, ponovno iskopavanje nekih problema, ponekad doprinosi samo njihovoj reprodukciji.
Iako se to tendenciozno najavljuje, na kraju niko ne završi na dnu bunara – umesto toga, čuje se već pomenuti pištolj kao dramaturško iznenađenje, što ni u kom slučaju nije dovoljno da bi popravilo zamor koji predstava uzrokuje.
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.