Vladislav Bajac: Renesansa mora da se dogodi narodu, a ne narod njoj
Pisac i izdavač Vladislav Bajac, vlasnik IK Geopoetika, govori u intervjuu za SEEcult.org o posledicama pandemije u oblasti književnosti i posebno izdavaštva, smatrajući da je kultura generalno postala još manje vidljiva, a osećaj zajedništva se gotovo izgubio. Bajac ocenjuje i da ozbiljna kulturna politika u Srbiji nije postojala ni u nevanrednim vremenima, jer su važnije svečarske ili lične ambicije donosilaca odluka i planova. Ako i postoji u tragovima – onda je staromodna, nefleksibilna i nepraktična. Posebno ukazujući na nedovoljno ulaganje u kulturu i nedogovarajuću raspodelu novca, Bajac smatra da ne postoji svest o kolektivnom dobru, iako se, paradoksalno, "tarzanskim pokličima o naciji busamo u grudi". Autor romana kao što su Hamam Balkanija ili Knjiga o bambusu, Bajac kaže da nema običaj da nerazumno poredi sve i svašta, niti je sklon tvrdnjama da je nekada bilo bolje, ali je ipak ozbiljno zabrinut jer na polju kulture ne vidi svetionike koji bi iz prosečnosti mogli da povuku napred.
Ukazujući i na istorijsko iskustvo o tome da, kada se dotakne dno (kao u Srbiji), ili se dođe do kraja slepe ulice (kao u Evropi), svet ili puca na malene delove ili proživljava renesansu, Bajac naglašava, međutim, da se renesansa mora dogoditi građanima, a ne oni njoj. Upozorava i na to da predugo čekanje dovodi do gubitka šanse za opštim, pa i ličnim preporodom, tim pre što je i svetom zavladala površnost koja je, umesto vrhunskog, postala mera vrednosti. Zato je i demokratija počela samu sebe da načinje – svi sve mogu i umeju, a to je nemoguće, smatra Bajac, koji dodaje da je to ujedno i tačka zbližavanja, a možda i spajanja, demokratskog i socijalističkog utopizma.
Knjižara Geopoetike u Beogradu, foto: Geopoetika
– Šta vam je osnovni utisak ove dve pandemijske godine, kao građanina Srbije i kao čoveka koji na različite načine kreira kulturni život Srbije? Mislite li da smo bogatiji (ili “bogatiji”) za neke nove sposobnosti? Šta je “Geopoetika” izgubila za ove dve godine?
Vladislav Bajac: Imam utisak da je život nekako depersonalizovan: kao da smo svi, pojačano, deo neke kolektivne apstrakcije. Ali, ne u pozitivnom smislu, kao kada se u nesreći zbijaju redovi, pa je osećaj zajedništva izbrisao makar one nebitne razlike među ljudima. Na polju kulture to je još izražajnije, i to u dva stepena: prvo, kulture kao da ovih godina nije bilo, i drugo, kada se stidljivo pokazivala, kao da ju je bilo sramota što bi da “radi”. Mislim da smo nazadovali. Pandemija kao da je stavila ljude u neko hibridno stanje čekanja budućeg života. A znamo staro pravilo da – dok se “to nešto” čeka, ono je prošlo.
Geopoetika je, koliko je to do njenog subjektivnog dela rada zavisilo, situaciju ignorisala kako bi zadržala motivaciju. Štaviše, u nama i u meni lično, javila se neka potreba iracionalnog inata (ne onog miloševićevskog) naspram stvarnosti: u avgustu 2020 – prve godine pandemije – otvorili smo malu knjižaru. Dakle, protivno svakoj logici tzv. nesigurnih vremena. A kada sam se zapitao – kada su ovde bila sigurna vremena?, podsetio sam se da za Srbiju posebno, a i za Balkan uopšteno, ta pravila odavno ne važe. Posle godinu i po dana rada ovog mesta vernosti između nas i čitalaca, uopšte ne žalim, niti mislim da smo pogrešili. Naprotiv. Ovim simboličkim i vidljivim gestom, Geopoetika je potrla deo drugih gubitaka: susreta uživo sa čitaocima, sa novinarima na našim poznatim ozbiljno pripremanim pres-konferencijama, generalno lošiju prodaju knjiga u celokupnoj distributivnoj mreži u prvih šest meseci, neviđanja saradnika…
– Da li je književnost imala ikakve koristi od otuđenja čoveka od čoveka, što smo u jednom trenutku intenzivno živeli? Bar novu temu? Čini li Vam se da su ljudi zbog toga bar počeli više da čitaju? Šta kažu statistike, šta kaže stvaran život?
Vladislav Bajac: Tačno je da su ljudi počeli više da čitaju. I to jedno vreme – najviše knjige koje su već imali u kućama, a nepročitane. Tako su uštedeli novac. A onda su ipak počeli da kupuju nove knjige. Statistiku je pobedila stvarnost. Koristi od ovog otuđenja imali su i pisci, i to većina. Očigledno je da su mnogi bili produktivni i pisali. Takođe se pojavio i veliki broj novih pisaca (u oba roda), sve do onih koji to nikako nije trebalo da probaju. Rekao bih da smo uglavnom stekli kvantitet nauštrb kvaliteta. U obe kategorije pisaca. Čast malobrojnim izuzecima. Pozitivna strana ove medalje je pojava pravog talasa ženskih autora, tj. autorki.
– Epidemija nam je opasno skratila život, ukrala jedan njegov deo, kao devedesete, rat, bombardovanje... a i pre nje smo prebrzo živeli. Mislite li da će zbog toga i ljudi ovde početi da slušaju, umesto da čitaju knjige, ili smo daleko od toga?
Vladislav Bajac: Vašem spisku valja dodati i u međuvremenu pokrenut rat u Ukrajini. On je kruna na već očitu nepromišljenost autoritarnih političara koji nam već decenijama svojom samoljubivom važnošću skraćuju živote.
Sve govori da se čovek pretvara u robota koji bi da mu se sve svari i servira; tako meni u ovom času deluju audio-knjige. One su pre u službi lažne brzine, a zapravo su u službi lenjosti. Možda sam samo konzervativan, ali slušanje knjiga mi izgleda kao da vas neko drugi tušira. Možda je to zanimljivo i egzotično kao presedan, možda je i erotično, ali kao pravilo – ne bih rekao. Kako vam to Drugi može preneti vaše najintimnije intelektualne i emocionalne reakcije na umetnički tekst? Jer to nije drugi medij, kao pozorište ili film, gde znate čemu služe druge alatke u tumačenju književnog teksta. Jedino razumevanje prema tuđem čitanju “vaše” knjige imam ako ste na dugoj vožnji kolima i vi vozite. Ako ćemo pošteno, verovatno su audio-knjige zbog toga prevashodno i izmišljene. Ne čak ni za istovremeno trčanje i slušanje, već za velika prostranstva.
– Osim ekonomske krize koja nam se smeši, šta mislite kakve dugoročne posledice epidemija još može da ostavi ili već ostavlja? Može li biti solidarnosti u svemu tome, npr. u izdavačkoj delatnosti i šta bi ona bila?
Vladislav Bajac: Nažalost, moja profesionalna iskustva su suprotna od ovoga što nazivate solidarnošću. Ovaj tzv. moderni svet je sve samo ne naučen da bude (ili ostane, ako je bio) empatičan i da saoseća sa drugim. Naprotiv, i u njemu i u Srbiji posebno – valjda zbog te stalne poludefinisane ugroženosti (od one elementarno životne do slobodarske), pojedinac kao da više nije u stanju da deli, već samo da uzima. To je jedna nova vrsta sebičnosti koja je stvorena podelama i sukobima i ima ogroman uticaj na čovekovu (pod)svest. Sledeći korak, kome se bližimo, je – zlo.
Što se izdavaštva pak tiče, u njemu su se dogodila jedan do dva koraka zajedništva: recimo, opravdano nepristajanje na održavanje Beogradskog sajma knjiga, dve godine uzastopce, uprkos političkom pritisku. Ali, mnogo dalje ne možemo da dobacimo. Različitost interesa ipak uglavnom pobeđuje. Dominira neki čudan osećaj ugroženosti kod tih interesa; kao kada sirotinji ne dajete da jede, a onda to iznenada učinite. Jeste li nekada videli takvu scenu, makar u filmu? Doduše, postoje još neke inicijative koje su u toku, ali ja sam lično pomalo umoran od imanja uloge posrednika i upotrebe moje diplomatske pristojnosti.
– Jeste li na svojoj koži osetili, ili primetili igde drugde, neku kulturnu politiku koja se prilagodila uslovima epidemije da bi pomogla izdavačima i drugim radnicima u kulturi?
Vladislav Bajac: Kod nas svakako ne. I mnoge druge zemlje se nisu baš u tome snašle. No, Srbija i u nevanrednim vremenima ne može da se pohvali nekom ozbijnom kulturnom politikom. Ili je nema jer su kod donosilaca planova i odluka od nje važnije svečarske i lične ambicije, ili ako postoji u tragovima – ona to nije jer je staromodna, nefleksibilna, nepraktična. Ukratko, ono malo novca što se izdvaja za kulturu, nemilice se troši na pogrešne projekte, a podosta završi ko zna gde.
Mnoge zemlje su se usredsredile na prilično agresivnu kampanju promovisanja svojih književnosti. Ta vrsta korisne sebičnosti je jednosmerna ulica, nažalost, jer nju i u obična vremena zanima uspeh prevashodno sopstvene kulture. Srbija ni tu ništa nije učinila. Ako smo se igde prilagodili Evropskoj uniji, to je u komplikovanju procedura i u nepotrebnoj birokratiji. Pa, mi smo izgubili onolike lektorate u svetu: svi su pretvoreni u hrvatske, crnogorske i dr. Tek kada sam, recimo, nedavno (u doba korone) objavio knjigu u Argentini, u ličnim kontaktima sam video kako jedna mala Slovenija tamo “buši” svojom uticajem. Oni imaju Odsek slovenačke književnosti na Univerzitetu Buenos Aires! A moja knjiga je tek prva iz srpskog korpusa koja će ući u program ove institucije. I verovatno nećemo otvoriti katedru jer ne umemo da planiramo na duge staze i više ne znamo šta je kolektivno dobro; iako se busamo u grudi tarzanskim pokličima o naciji i usta su nam puna nacionalnih interesa. Skandinavske zemlje sebe izvrsno reklamiraju i ta književnost je doživela bum u svetu, iako nije reč o nekoj visokoparnoj vrednosti. Čak je postala i izrazito komercijalna. Od njih je krenuo najnoviji talas detektivske literature, a potom i TV serija. Razvijene evropske države, kao i SAD, zadržale su svoj skoro pa neokolonijalni stil osvajanja literarnog prostora. Traduki, pa i program Kreativne Evrope, jedno vreme su uspešno pomagali i međusobno povezivanje Balkana, ali sa promenljivim uspehom i količinom novca. Uglavnom su sve fondacije smanjile svoje fondove. Socio-politički nered u kojem se Srbija nalazi uopšte ne obraća pažnju, a i ne razume, elementarnu neophodnost ulaganja u obrazovanje i kulturu. Ne zaboravimo, sve ozbiljne države su prilagodile svoju politiku situaciji prevashodno pomažući svoje autore i izdavače. Kod nas su i autori i izdavači ostavljeni sami sebi i onoj čuvenoj formuli – tržištu, koje je izgovor za sve, pa kada zatreba – i za haos i nerad.
– U pandemiji se radno vreme mnogim ljudima rasteglo unedogled. Mnogi su primetili da im je, otkako su počeli da rade od kuće, poslodavac uzimao ceo dan, da su mu praktično neprekidno bili na rasploganju. Za izdavača, pisca, novinara, radno vreme je i podne, i ponoć, i sve između, pre i posle toga. Gde je spas od činjenice da svako u svakom trenutku može da oduzme našu pažnju, da nam hakuje - naše vreme - kako mu odgovara?
Vladislav Bajac: Teško da iz toga ima izlaza. Taj rad od kuće začet je kao globalno rešenje i pre pandemije. Ona je samo ubrzala tu dokaznu vežbu. No, i tu ima teških i široko raspostranjenih zloupotreba: mnogi poslodavci svoje zaposlene tretiraju kao roblje bez radnog vremena i privatnog života. U našoj branši to je ipak malo dostojanstvenije. U Geopoetici samo nekoliko glavnih ljudi radi takoreći 24 sata (ja sam svih ovih decenija bio uzoran primer); svi drugi imaju svoje slobodno vreme. Ali kada rade, rade. I to se sve strogo poštuje.
– Da li se, u odnosu na, npr. ranije decenije, promenio način na koji se biraju tekstovi koji će biti objavljeni? Može li dobra knjiga (njeno objavljivanje) igde da zaluta?
Vladislav Bajac: Nema tu mnogo inovativnosti. Pre je reč o unapređenoj tehnologiji, a ona spada u logistiku i pomoćnu delatnost. Kada bih preslobodno razmišljao, rekao bih da sam pristalica želje da svaka knjiga zaluta. No, ja mislim na onaj deo procesa kada je knjiga “izašla u svet” i odvojivši se od autora, pa i izdavača, grabi dalje i zida svoj sopstveni život. To je čak i najpravičnije prema književnosti. Ali, mnogi se ne bi sa tim složili jer po tom kriterijumu opstaju samo najbolja dela. Dakle, ja sam za tzv. sopstveni i samostalni život svake knjige, van uticaja autora i marketinga. To potiče iz nasleđa vizuelnih umetnika od pre koje decenije i pravila da je slika o delu važnija od dela samog. Kada bismo isključili to samoreklamerstvo, videli biste kako bi se kriterijumi o suštini vrednosti – izmenili.
– O savremenoj domaćoj književnosti može se govoriti na različite načine, primetiti i to da se ponekad čini da su pisci skloniji fantazmagoriji, begu u neke druge stvarnosti, pa i onu istorijsku, dok su njihove koleginice sklonije da pišu vrlo opipljivo - o nasilju, depresiji, gubitku identiteta, patrijarhatu... Kako se Vama čini savremena regionalna književnost, recimo?
Vladislav Bajac: Moram priznati da ja ne volim, a ni ne umem da književnost delim po rodu (u smislu pola). Mogu i umem po književnom rodu. Ali, opet, ne delim je ni po temama i interesovanjima. Mislim da svaki žanr i svaka tema imaju svoje dobre, osrednje i loše predstavnike među knjigama. Tako je i sa tzv. muškom i ženskom književnošću. I dalje stereotipno i dosadno mislim da postoje samo dobre i loše knjige. Dobro, i one dosadne (te su najgore). Ono što jeste primetno, a tiče se polova u književnosti, je sledeće: opšta vidljiva emancipacija žena dovela je do pojave većeg broja autorki i njihovih knjiga. Samim tim, one se u najvećem broju zato i bave savremenim, ličnim temama svih vrsta, a zarad sopstvenog oslobađanja. Pošto time oslobađaju i univerzum, to je verovatno vrlo korisno po sve. No, nezavisno od polova, čini mi se da najnovija književnost uglavnom ne dobacuje dalje od osrednjosti. Uostalom, takvih knjiga je najviše svuda, pa i u najboljim književnostima.
– Internet je demokratizovao termin pisac, to je danas svako, kao što je svako novinar ili fotoreporter.... Šta svet gubi tom vrstom demokratizacije? Jesu li reči bagatelisane?
Vladislav Bajac: Jesu. Nikada se nije toliko pričalo/pisalo sa tako malo suštinskog značenja. Kao što je na društvenim mrežama svakome omogućeno da bude olaki kritičar svega postojećeg, tako je internet, ali i formula modernog života – brzina puta površnost – rasprostrla prosečnost. Ona je postala mera vrednosti, umesto vrhunskog. Tako je i demokratija počela samu sebe da načinje: svi sve mogu i umeju, a to je nemoguće. To je tačka zbližavanja, a možda i spajanja, demokratskog i socijalističkog utopizma.
– Hoćemo li o NIN-u:) Ako hoćemo, zašto je priča o toj nagradi uvek kao kada igra Đoković, za oblačenje dresova u bojama zastave - kao neko pitanje života i smrti – a nije...
Vladislav Bajac: Eto, vidite, od siline tema o izdavaštvu, zaboravio sam i ja da sam pisac. A rekao bih da mi je to, ipak, osnovna vokacija. Zato je malo neugodno da odmah počnemo o NIN-ovoj nagradi jer se ona i mene tiče. Ali, ako sebe preskočim, možemo. Ona, dakle, jeste ostala najvažnija na prostoru bivše Jugoslavije, s pravom. Naravno da nije sve u toj nagradi, kao što nije ni u jednoj. Pisanje originalnih i kvalitetnih knjiga mnogo je važnije od bilo koje nagrade. Ali, “nezgoda” je u tome što iza svake i svih knjiga stoje autori. A oni nisu lišeni sujete, samozalubljenosti, ambicije itd. Zato su nagrade posvećene knjigama neživih autora jedine zasigurno lišene suvišnih rizika.
Neke knjige zaslužuju i nju – nagradu, a neke ne. Neke knjige ne zaslužuju članove žirija. Neki žiriji su jači, a neki slabiji od nagrade. Nekim žirijima su potrebne knjige ili autori, čak i kada se međusobno sudare. Kada bi knjige o tome govorile, ko zna šta bismo čuli…
– Nekada su pisci bili opasni, država ih se bojala, čak i zabranjivala. Jesu li pisci danas opasni u tom smislu? Ili su opasni neki drugi umetnici? Da li mislite da će građani ove zemlje u neko dogledno vreme sazreti toliko da shvate da oni moraju da budu opasni za svoju državu – da budu njen konstantni kontrolor?
Vladislav Bajac: Snaga i uticaj pisaca odavno nemaju svoju negdašnju socio-političku dimenziju. Pisci danas mogu biti opasni samo po sebe, kada ne znaju da se obuzdaju u trenucima nezadovoljstva. Tada mogu da izgube i ono malo dostojanstva što im je na profesionalnom planu dodeljeno ili na ličnom planu ostalo kao karakterna crta. Bojim se da su i sami pisci doprineli tom ispuštanju šanse da kao glasnogovornici građana, svojim spisateljskim glasom, dopru do ušiju koje čuju. Za sada, država se plaši javnosti; možda još tu opstaje polje snage i mogućnosti da knjiga nešto znači, pa i da bude kontrolna tačka neobuzdanoj državi. No, dobar primer zastrašivanja države je u polju aktivizma i vizuelne umetnosti jednog Pijaniste koji zaista uspeva da uzdrma uspavane umove. Možda književnosti nedostaje baš taj izvođački/performans element.
– U poslednje vreme, intenzivnije nego ikad, odlaze mnogi ljudi koji su bili dobri duh, ne samo Beograda, nego cele naše kulture: muzičari, glumci, pisci, kritičari, profesori, teoretičari kulture... Bez želje da oplakujemo “dobra stara vremena”, vidite li neke nove stubove kulture u našoj zemlji?
Vladislav Bajac: Iako svaka generacija, čak i kada je lošija od prethodne, ima svoje svetle pojedince, pomalo sam skeptičan oko vrste generacijskih promena koje su vidljive i u toku. Ne pripadam ljudima koji nerazumno sve i svašta porede niti sam sklon onome “kako je nekada bilo bolje”, ali u polju kulture sam ozbiljno zabrinut. Ne vidim te svetionike koji bi povukli napred iz ove prosečnosti. I one koje sam smatrao takvima, iznenada su postali stariji i više ne spadaju u nade. Beograd je posebno pogođen neobrazovanom kastom političara koji nisu naučili šta je to urbana kultura, od arhitekture do književnosti, i koji umetnost ni ne razumeju. Njihova bahata ubeđenost da znaju da im je jedino mesto – u centru – i da im svi drugi služe, umesto obrnuto, dovodi me ponekad do uverenja da je jedino sredstvo kulturološke i civilizacijske prinude prema njima anarhistička pobuna, i to najboljom mogućom umetnošću. Doduše, njima su se priključili i neki pisci-dođoši, svi veći Srbi od Srba, koji su u urbanu kulturu Beograda i njenu književnost uneli biznis, zlobu, prostakluk. Da su odlični pisci Beograd bi im, nažalost ili na sreću – još uvek dovoljno širok, možda i oprostio.
– I na koncu – poneko misli da je od korone bila gora onlajn nastava, a ima i onih koji kažu da je od svega toga gora forma bez sadržaja koju živimo. Sve je kao – od demokratije do slobode, poštovanja ljudskih prava, obrazovanja, zdravstva... Forma je tu, ali suštine nema... Može li pisac, znajući prirodne cikluse čovečanstva, naslutiti da li dolazi posle toga kakav normalniji život? Ko će se potruditi da on dođe ako – sve su prilike, ne umemo ili smo lenji – mi?
Vladislav Bajac: Istorijske zakonomernosti kažu da, kada se dodirne dno (kao u Srbiji) ili dođe do kraja slepe ulice (kao u Evropi), svet ili puca na malene delove, ili proživljava renesansu. Ali i za nju je neophodna prethodno doživljena suprotnost, nažalost. Srećom, pisanje je čin vere i nade, jer zasigurno nije čin utehe ili moranja. Ali, knjige i umetnost u celini nisu dovoljne. Renesansa mora da se dogodi narodu tj. stanovnicima, a ne narod njoj (parafraza). A opet, inicijator je uvek neki pojedinac i/ili grupa, svejedno. Ako isuviše budemo čekali (ne na Vođu!), izgubićemo šansu za opštim preporodom, pa i za onim ličnim.
*Naslovna fotografija: arhiva Arhipelaga
(Snežana Miletić/SEEcult.org)
