Da probam da objasnim o čemu se zapravo radi. Našli se pisci u nekoj vukojebini nadomak Budve za koju ni stari Budvani ako nisu od Paštrovića ne znaju. Kuća u kojoj smo smešteni i okolina, sve zajedno izgleda kao raj kako ga zamišljaju Jehovini svedoci. Vedro, sunčano, svi veseli, šala šalu sustiže, mudrosti pršte, hrane i pića dovoljno, ne previše. Zapravo, pića ipak malo više, ali zato je tu diktafon. A tu smo da stvorimo eksponate za muzej korupcije. To je zadatak.
Razmišljajući o artefaktu, eventualnom eksponatu koji bi bilo korisno priložiti Muzeju korupcije, nameće mi se zbirka saveta, nekakav priručnik, kratka uputstva sa ilustracijama i primerima, sve da bude jasno i belodano, doslovce i nacrtano e kako bi se finom čoveku pomoglo da se snađe u ovom strašnom svetu, da korumpira i da bude korumpiran. Da ne bude glup u društvu a u poslovima neuspešan.
Ne znam koja je to godina, nekad s početka ovog 21. vijeka, kad se ono tek počelo ići “tamo” kod njih, što znači ovdje kod vas, u Crnu Goru, i padne nama na pamet da se napravi serija reportaža iz glavnih gradova zemalja, što se kaže, nastalih raspadom bivše Jugoslavije.
I zapadne mene da to sve oposlim, pa dođe vrijeme, a čemu vrijeme tome i vakat, da se ide i u Podgoricu.
Mobilna književna rezidencija u selu Čelobrdo iznad Sv. Stefana u Crnoj Gori, 25. septembar - 2.oktobar 2016. Pisci iz regiona tematizovaće problem korupcije putem umetničkog istraživanja i tako ponuditi prve eksponate za nedavno osnovani virtuelni Muzej korupcije (MK).
Prijatelјu moj, pjesniče i sapatniče, pišen ti ovo pismo... prosto popizdio od života, zatečen u stupi, obavijen (vidio si i sam) ko oblak nebom – obavijen ženom. I kažem ja njoj, ili ona meni – nebitno, u kakvom stupnju, u kakvom omjeru, u kakvoj stepskoj slobodi, u kakvom povjesnom trenutku, u kakvoj kućerini, u prijatelјevoj kolibi želimo... – nebitno, ali bitno i obavezno!
Smećkasto, otpalo i vjetrom donijeto lišće hrasta ispod stabala još malo pa dozrelih maslina. Napola zgužvana limenka piva bezobrazno odnekud bačena na slabo održavani travnjak i, uokolo, mnogo mora i neba, a u sredini Sveti Stefan koji bi, da je isti kao u mojoj mašti, morao sve vrijeme veselo poskakivati od vlastite ljepote.
Ovaj tekst nastaje pod oblačnim nebom, pa ga treba otpočeti od sredine, da bi se do kraja stiglo pre nego što prve kapi ne kanu na tastaturu.
„Pokazaću vam plažu moga djetinjstva“, rekao je S. i pustio makinu da se kotrlja niz krš i mrš. O. i J(a) smo u ćutkanju ukačili da nam tek predstoji ono istinsko spuštanje, ako ne i uranjanje, te da je sletanje na pistu tivatskog aerodroma bio tek uvod u anatomiju geografije koje nema bez istorije, koja je pravi smrad ako u njoj nema ratova, mirova, itd.
Prčimt'isa, tribalo je vrimena da se povratim od plemenskog života u Blizikućama. Uronio sam kao pojedinac, izronio posle pet dana kao pripadnik, tako nekako. Iako sada na pristojnoj udaljenosti od 550 kilometara i stotinu brda-šuma-dolina, još čujem sve te glasove!
